Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Позориште и филм

„Срушићемо и то правило, дићи ћемо лествицу: срешћемо се млађи“

glogovac11

Атеље младих, Панчево

Није Глоговац човек за минут ћутања, то је човек за десет минута аплауза, записао је Сергеј Трифуновић у опроштајном писму свом колеги са класе

Пише: Сергеј Трифуновић / 09/02/2019


Навршило се годину дана од смрти барда глуме Небојше Глоговца (30. август 1969 – 9. фебруар 2018). Неколико дана након његове смрти, за београдски Недељник, Глоговчев колега са класе на Факултету драмске уметности, чувеном ФДУ, Сергеј Трифуновић, написао је текст о њему. Ради се о, досад, вјероватно највреднијем и највјеродостојнијем писаном трагу о Небојши Глоговцу, којег овом приликом преносимо на Културишту. Све остало је остало на сцени или је сачувано на филмској траци.

25. јун, 1990. Бифе ФДУ. Упознајем људе који су са мном у ужем избору на академији, нас 14. Ту смо дакле, ми одабрани.

Двадесет дана пре тога: избацују ме из средње школе пред крај друге године, уписујем ванредно, полажем целу другу годину, свих 13 предмета за 4 дана ванредног испитног рока, спремам пријемни (монолог, рецитација, монолог, две имитације), узимам документа, седам на воз и бежим из Ужица за Београд на пријемни на ФДУ.

Али то је тема неког другог, кунг-фу филма.

Узбуђен сам јер тамо, наравно, очекујем да ћу наћи себи сродне немирне духове које провинција шутира у гузицу, талентоване авантуристе којима је и свет мали.

Пролазак у ужи избор за мене се није доводио у питање. Као и сам упис на Академију, да се разумемо. С ове дистанце, прилично надобудно за неког клинца од 17 година.

Срећом, ни ту нисам био сам.

У ужи избор пролази нас 14, чини ми се само њих пар из Београда, остали углавном Ваљево, Панчево, Сисак, Сремска Митровица, Никшић, Крушевац, Ниш, оне моје сродне душе, за које сам дубоко веровао да постоје по припиздинама од Вардара па до Триглава.

Но сви су некако стегнути, уплашени, одмеравамо се, од јутра до мрака трудимо се да удовољимо захтевним и великим професорима ове монументалне установе која ће нам свима променити животе набоље.

У тој гомилици голуждраваца, тражећи ту сродну душу, одмах се повежем са једним чичкавим црномањастим ликом из Панчева. Студирао психологију две године, ћале му је прота, мајка из Невесиња, као и моја пореклом.

Брз, духовит, прешармантан, ситне проницљиве окице које некако постану невидљиве кад му се цело лице развуче у осмех, па се и оне тако невидљиве смеше.

Тај, чини ми се, такође нема дилему око свог пријема у ову установу снова, и крије своје челично самопоуздање да не би сметао туђим страховима. Дивно, нисам сам.

Прећутни споразум о другарству пада некако одмах. Након пет дана целодневног испитивања потенцијалних нових студената иде онај најболнији део, пун језиве неизвесности: неко ће морати да отпадне.

Седимо доле, у мраку бифеа, пушимо, ту и тамо неко проломи напету тишину, напољу је већ увелико мрак лепљивог летњег дана, горе на ходнику где треба да окаче коначне резултате, промичу сенке. Трзамо се на сваку.

Коначно, изађе млађахна женска особа и објави са врха степеништа: "Резултати су на огласној табли!" Настаје стампедо.

За столом остајемо само ја и мој нови пријатељ, старији неке три године од мене. Погледамо се и кажемо у исто време: "Завршимо пљугу..." смех. Горе вриска и цика. Што од одушевљења, што од бола и разочарања. Завршавамо шмекерски лагано тих 5-6 димова, погледамо се опет, бацимо коску и кажемо, опет у исто време: "Ајмо."

Долазимо до огласне табле. Девет кандидата. Видимо његово име на другом месту, моје на четвртом. Mission accomplished.

На протестима деведесетих

Опет коска и снажан загрљај. Лепа и врло талентована И. Н., из Београда, не налази своје име на списку.

Врло тихо и хладно, за себе, каже: "Ја ћу да се убијем."

Окреће се и излеће са Академије. Нас двојица се погледамо и трк за њом. Стигли смо је једва доле код улице.

Искусни студент психологије и психолог натуршчик практикују свој life coaching. Студент психологије који је управо уписао глуму очигледно зна са женама. Гледам га, слушам и мислим се како је његов разоружавајући шарм много јачи и убедљивији него све што је могао научити за те две године на Филозофском.

Ја статирам у кукурузу и хватам покоју лопту која се одбија од обруча. Много суза и више десетина минута касније, И. Н. некако помирена седа у 67-ицу и одлази кући. Чини ми се, чак и насмејана.

Нас двојица се погледасмо још задовољнији: свашта смо одрадили данас. Уписали глуму, можда и спасли неки живот.

Сретао сам је касније, завршила је светску књижевност. Увек помислим: good job, Глоговац.

У следећим данима, та централна личност наше деветочлане класе, откривала је слој по слој своје замамне личности унедоглед, као да им није било краја и сваки је био узбудљивији и мистериознији од претходног: непрејебиви играч билијара који има билијарски так изнад кревета своје спаваће собе у Панчеву крај огромног постера Џека Николсона, који је партије завршавао са смиреношћу и снајперском прецизношћу професионалног убице и Мајкла Џордана. Проницљиви и до сржи безобразан карактер који када би вам залепио дијагнозу или пресек ситуације, могли бисте само да ућутите или се изнесете из просторије. Срчани фајтер који би без проблема могао да се залети на њих 20. Бескомпромисни гласноговорник сваке ситуације који би вам одмах скресао истину у лице и бетонирао је ту и одмах. Имали сте право само да се љутите.

Притом, са речима је био толико вешт у малој јединици времена, да је буквално био књишки пример да суштина без форме не добацује далеко.

Најдуховитији и најинтелигентнији лик кога сте икад видели, онај поред кога су сви хтели да буду, онај поред кога се увек ваљате по поду од смеха и смејете се и сутрадан форама од синоћ.

О женама да не причам. Онај поред кога се осећате битнијим и јачим. У свим вежбама на првој години глуме, које су огољавање и откривање себе самог, такозвано: "ја у датим околностима", док смо се ми остали губили и налазили, пропадали и дизали, тај чичкави се праћакао као у пуној кади коју је лично напунио и воду подесио по температури која му је савршено одговарала.

Чинило се да можеш да га бациш било где и он би сваку околност подредио себи и окренуо је у своју корист. Чинило се да је то мачка какву никада нисте видели.

Пошто нисмо смели да се бавимо глумом нигде ван Академије прве две године, отишли смо класно колективно у Панчево, да одгледамо представу аматерског позоришта "Мушица" по Руцантеовом тексту, у коме је он играо главну улогу.

Био је то неки званични опроштај са аматеризмом. Аматеризмом...??! Оно што смо тамо видели то вече, оставило је импресију у нама као, верујем, у сваком гледаоцу "Радована III" или "Краља Ибија". Представе се и не сећам, али то што смо видели од несвршеног студента психологије било је нешто о чему сам ноћима размишљао.

Наш класни колега Борис Пинговић се усред његових бескрајних бравура у једном тренутку ухватио обема рукама за главу и прошапутао: "Боже, шта ја тражим на глуми..."

"Небеска удица"

Писац ових редова, иначе син глумца, одрастао на даскама од своје осме године живота, троструки првак Србије у рецитовању, добио је вечни комплекс и видео како неко диже лествицу високо, на четрнаести спрат, а он је у приземљу. И нема лифта. Не зна ни где је степениште. Све оно што се даље могло видети у нашем глумачком и људском одрастању и сазревању у тој "стакленој башти" како је умео да каже наш професор Влада Јевтовић, било је за памћење.

Опростите ми сви фанови Небојше Глоговца - Зорана Радмиловића нашег доба - гледали сте "Убиство с предумишљајем", "Кенгура", "Клопку", "Устав Републике Хрватске", представе "Хадерсфилд", "Разбијени крчаг" и "Буре барута", али најбоље нисте видели: Чеховљеву "Просидбу", Шекспиров "Ненаграђени љубавни труд", Руцантеову "Мушицу", и кунем се, најбољег "Магбета" икада.

Непотребно је да кажем како сам упијао сваки његов гест у тим годинама, трудио се да ухватим тај невидљиви и недокучиви начин размишљања, учио од њега и врло свесно га имитирао.

Имао сам прилику коју ретко који глумац на свету има, да имам свог глумачког идола ту поред себе, на својој класи. Глумца од кога сам највише научио.

Време које је долазило донело нам је свашта.

Све ћу то у складу са својом љубомором и лепим васпитањем сачувати за себе, јер ми смо породица и макар разменили 15 реченица у осам година, породичне ствари остају само у кући и не износе се напоље пред светину. И какви нам год лични односи у датом моменту били, чували смо се пред другима и нисмо дали на овог другог. То је ваљда безусловна љубав и поштовање.

У времену које је долазило, он је и даље био једини наш глумац који је неком својом улогом могао да ми приушти бесану ноћ.

Кад сам из "Ступице" после "Хадерсфилда" дошао кући, шеткао сам се и пушио до 5 ујутру. Опет је лествица дигнута.

Шта је моја следећа улога? Хоћу ли моћи да направим нешто барем приближно овако упечатљиво, дубоко и снажно?

Када је отишао Фасбиндер, Хана Шигула је завапила: "Ко ће сад од нас тражити више?!" Он је тај који ме је терао да тражим од себе преко граница, да копам дубље и јаче, самим својим постојањем на сцени. Пада ми на памет реченица Меџика Џонсона (без икакве намере о било каквом поређењу): "Играо сам своју кошарку, како сам најбоље знао и умео. Али сам увек са пуно пажње гледао шта ради Лери Бирд. И колико год сам мислио да напредујем, био сам врло свестан да тамо негде, у полумраку неке сале у Бостону, Лери вежба..."

Последњи случајни сусрет пре само пар месеци, испред Железничке станице: ја на својој плавој веспи, сунчан и леп дан, наравно који ће ми кацига, поред мене стаје неки мотор с моћнијом кубикажом, лик с кацигом диже визир и каже: "Где је кацига, Трифуновићу?"

- "Имаш одличну радњу на Новом Београду, велики избор", кажем ја у маниру безобразног Глоговца, како ме је и учио.

Он скида кацигу, ја га препознајем и праснемо у смех. Пали се зелено. "Ај, буди добар", каже он и после много година видим тај осмех, миран и сладак, онај кад окице постану невидљиве и цело лице се смеши. "Љубим те! Љуби Сунчицу", довикујем ја и свако опали по гасу на своју страну.

Наравно, на кратком путу до позоришта, размишљам о њему.

Како га дуго нисам видео срећнијег и задовољнијег. Помислим одједном како сам хтео да сиђем с мотора и да га загрлим. Онда се зачудим тој својој помисли. Ајде, не патетиши, срешћемо се.

"Убиство с предумишљајем"

Десетак дана пре тога, другарица ми пошаље фотку коју је усликала у време оних великих протеста против Милошевића, кад је Београд био свет. Гледај шта сам ископала код мајке, каже.

Укапирам да је то једина фотографија нас двојице. Имамо групних фотографија, из представа, филмова, са класе, али ово је једина фотографија на којој смо нас двојица. Пошаљем му је одмах. Гледај реко' ово: дует шиптарски терориста и сиријски избеглица.

Видим да је добио, ништа не одговара. После пар дана стиже ми порука: "Пошаљи ми, молим те, опет ону фотографију, беба се играла телефоном и изгледа избрисала."

Не знам шта сам све осетио последњих дана.

Све је било јебено брзо, у маниру његовог живота, возача који је успео четири пута да управљајући воланом, окрене аутомобил на кров.

У том реду плача, смеха и опет плача и смеха, осетио сам да сам остао сам. Било ми је жао што нисмо паркирали моторе и загрлили се. Што нисмо стигли да се испричамо.

Сетио сам се представе Битеф театра "Ziggy Stardust" из деведесетих: у једној сцени, Марк Болан који је сасвим сигурно био најталентованији представник своје генерације којој је припадао и Дејвид Боуви, гине у саобраћајној несрећи.

То на сцени наравно не видимо. Видимо Болана који после свирке, скида гитару, и пре него што изађе са сцене, спусти нежно руку на Боувијево раме и каже: "Даље ћеш морати сам..."

Болело ме је што нисам имао ни тај поздрав. Наша професорка психологије, предивна Тијана Мандић, написала ми је: "Гледала сам вас како одрастате, растете у велике глумце. Отишао је велики таленат с њим. Зато ти сада мораш да глумиш и за њега и за све нас који смо гладни културе у овој земљи." Учинићу све да те не изневерим.

Можда се Глођ и неће наљутити на мене што ово пишем. Дан након што је отишао, имао сам представу "Воз" у Звездара театру.

Жив нисам био како ћу успети да се уопште довучем до позоришта. Бубњало ми је у глави оно што ми је Тамара Вучковић рекла претходне ноћи: "Звао ме је осмог јануара и рекао ми: ја више никада нећу стати на сцену." Знао је. Покушавам да се скупим, боли ме сваки део тела, перем зубе и одједном га осетим поред себе. Не баш поред себе, негде мало изнад, у купатилу.

Окренем се и кажем: "Ај са мном на представу!"

Пристаје на кеца са оним осмехом који озари цело лице и скупља окице. Да не прдим превише, али добар део те публике од 270 људи то вече, кажу да су нас на сцени видели сву тројицу, Воју, мене и њега. Воја је замолио за минут ћутања а ја, видевши како се Глоги као и увек мршти на П од патетике, и како се тај осмех који скупља окице развлачи у ону гримасу коју је наш професор крстио са "ућебани бизон", каже: "дааај Војо, не квари...", позовем на аплауз.

Није Глоговац човек за минут ћутања, то је човек за десет минута аплауза. И толико је трајао тај аплауз њему то вече у Звездари.

Ето. Завеса се не спушта, већ диже. Ја ћу те звати на сваку представу коју будем играо. А ти ако будеш слободан и расположен, ако будеш могао и хтео, ти дођи. Како се већ будеш осећао, без пресије.

И да: заиста бих волео да ме баш ти сачекаш тамо, кад дође мој час. Нико други. Прво ти. Ако будеш могао и хтео наравно, без пресије.

И знаш шта, Лобања: срушићемо и то правило, дићи ћемо лествицу: срешћемо се млађи. Пуно, пуно млађи.

 

Воли те Твој,

Сера.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website