Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Репортаже

Будимпешта, рај за провинцијалца као што сам ја

budimpesta

Ланчани мост

Ваздух у Босни мирише на цвијеће и поток. Њена села су пуста и природа брдско-планинских крајева је узела пуни мах. Ваздух у Мађарској смрди

Пише: Милан Ракуљ / 06/12/2018


Прије, давно, у вријеме моје младости, у вријеме мог дјетињства, које је прохујало у неповрат, радовао сам се када сам први пут прилазио непознатом мјесту: свеједно било то сеоце, била сиромашна паланка, било веће село или варошица - мој дјетињи радознали поглед налазио је у њему много занимљивих ствари.

Свака зграда, све што је имало на себи печат какве год видљиве особености - све ме то привлачило и зачуђивало.... Сад равнодушно прилазим сваком непознатом селу и равнодушно посматрам како банално изгледа; ништа не милује моје хладне очи, није ми смијешно, ни оно што би ранијих година изазвало жив израз на лицу, смијех и непрекидан говор - сад промакне поред мене и непомична уста ћуте немарно. О, младости моја! О, моја наивности!

ГОГОЉЕВ И ЈЕСЕЊИНОВ "ХЕНДИКЕП"

Овај дио из најпознатијег романа Николаја Васиљевича Гогоља, како пише Александар Вронски у књизи "Књижевни портрети", пјесник Сергеј Јесењин у години своје смрти по кафанама је говорио наизуст. Толико се проналазио у "Мртвим душама" да није постојало алкохолно стање, а по свједочењу савременика имао их је разних, када наведени фрагмент књиге није знао напамет. У тим и таквим стањима, тврди Вронски, причао би како га више ништа не може увеселити у метрополи каква је Москва, а некада је једноставно био срећан у родном Констатинову.

Гогољ је "Мртве душе" написао у тридесет трећој години живота (1842), Јесењин је напустио овај свијет када је имао само тридесет (1925), а ја данас, који ни у ком случају не покушавам да се поредим с њима по писању, када узмемо у обзир поменуте догађаје битне по историју књижевности - имам двије године мање од писца у вријеме првог издања чувене му књиге и годину више од омиљеног пјесника Русије у вријеме његове смрти. Елем, захваљујући одрастању у Босни и некаквој урођеној пасивности - "хендикеп" који су имали Гогољеви књижевни антијунаци и сопствени књижевни јунак чувени Сергеј Александрович Јесењин, мене је заобишао.

Доживјевши одређена разочарања још у раној младости, када је овим просторима бјеснио рат, ваљда по некој вишој правди, данас се радујем свему што видим: сеоцету, сиромашним или богатим паланкама, оваквим и онаквим варошима, а да не помињем град какав је Будимпешта.

ЗУБАТО СУНЦЕ ДУНАВА

Да, пошто ми је Русија још недосањани сан, задовољио сам се оним лакше остваривим - викендом у главном граду Мађарске. Одушевљење Будимпештом, које је захтијевало овако исцрпан увод, било је ненадано и велико. Ненадано, јер је у мојим мислима то био још један велики и прљави град, што су ми кроз прозор аутобуса, испочетка, потврђивале индустријска зона и гомиле смећа око улица у предграђу. Велико, јер долазим из земље чија је љепота у руралном, а не у урбаном. Ваздух у Босни мирише на цвијеће и поток.

Њена села су пуста и природа брдско-планинских крајева је узела пуни мах. Ваздух у Мађарској смрди. Равницом Паноније вјетар шири здрави смрад из вјероватно пуних села, или је бар тако било док сам прелазио границу између Хрватске и Мађарске и када сам одмарао на тамошњој бензинској пумпи. Све је заправо било уобичајено док нисам изашао из аутобуса који се из Бањалуке труцкао пуних десет сати.

То суботње јутро, послије полупроспаване ноћи, Будимпешта је, једноставно, личила на дјевојку коју волим. Зубато сунце, чији ме одраз из Дунава прецизно гађао у очи, чинио је од мене заљубљеног слијепца.

Без туристичког водича, с оном којој сам допустио да ме води кроз живот и на коју ми је почео личити овај град, ходао сам Ланчаним мостом. Истим оним који је први спојио Будим и Пешту и око којег се исплело више митова и легенди него око Мехмед-пашине ћуприје на Дрини.

ЛЕГЕНДЕ И ЧУДА ЛАНЧАНОГ МОСТА

Услиједио је разговор. Причали смо о киповима лавова издигнутим на стубовима моста и како је народу пало на памет да измисли мит о томе да се скулптор, постиђен пред поругом пука јер наводно лавови немају језик, бацио у Дунав. Закључисмо да онај који је доказивао да лавови имају језик, али да се види само одозго, ништа у животу није постигао. Митови и даље живе, јер побогу, овај је обећао да ће се бацити у ријеку ако неко пронађе иједну ману на мосту.

Споменусмо и ктитора здања, грофа Иштвана Сечињија. Њему је једног олујног децембра отац умро у Бечу. Гроф ко гроф, живио је у Будимској тврђави, па није могао присуствовати сахрани, јер тадашњи понтонски илити пливајући мост због невремена није био у функцији. Тада је, велим, гроф Сечињи постао Андрић прије Андрића и схватио да "од свега што човјек у животном нагону подиже и гради, ништа није боље и вредније од мостова", те је направио први и, по мишљењу многих, међу које спадам и сам, најљепши мост у мјесту које се данас зове Будимпешта. У вријеме своје изградње сматран је свјетским чудом, а то је, ако мене питате, необорива чињеница и данас, као што је чињеница да је Гогољ и даље свјетски класик.

Мост је заправо фасцинантан јер је прототип свих значајнијих грађевина у Будимпешти. Свеједно којим су архитектонским стиловима грађене, свака од њих је прављена и да буде корисна, и да, што рече писац, милује очи. Архитектура Будимпеште, заправо, криви врат и у том граду провести два дана је исувише мало - недовољно чак и за дивљење спољној љепоти зграда.

РАЈ ЗА ПРОВИНЦИЈАЛЦЕ

То схватите када се нађете на Будимској тврђави, гдје фонтана Матије Корвина са споменицима ловаца, ловачких паса и устријељеног јелена личи на антивегетаријанско светилиште, а поглед на Пешту на рај за провинцијалце. Поред Мађарске националне галерије или Музеја историје Будимпеште прошли смо као поред гробља, јер смо журили у Пешту, на Трг хероја. Исто је било и у Пешти. Музеј лијепих умјетности и Палату умјетности само смо испратили погледом, али миленијумски и споменик мађарских владара у периоду дугом хиљаду година указао нам је на то колико овај народ цијени историју и умјетност. Наши владари, затекох се у размишљању, вјероватно ни извајани не би могли стајати једни поред других. Они који су градили Будимпешту, пак, знали су како да направе град који буди оптимизам, а мађарски народ је такав да спаја неспојиво. Како тако нешто не помислити, након што у недјељно послијеподне уђете у кафану и тамо затекнете пијачни дан, гдје се на тезгама продају сухомеснати и млијечни производи. То сам видио у тамошњем пабу "Szimpla kert" (Један, јединствен врт). У Будимпеши, помислио сам, ни бескућницима није лоше, али сазнах за страшну неправду. Прије три године забранили су им боравак на јавним просторима. Поглед с Рибарске палате или Цитаделе, шетња уз Дунав, цигарета испред монументалног Парламента, ход кроз Андрашев булевар или ваљање у лишћу поред замка Вајдахуњад - све је то терапија за књижевне песимисте и доживотне луталице. За оног ко је пропао у Будимпешти имао бих пуно разумијевање, јер њега љепота ништа мање не вуче у порок него оног у Москви. Но, мене је љепота, ипак, одвукла у патетику и ласкава титула коју сам уз општи смијех ставио уз име своје сапутнице јесте "та и та, од Будимпеште љепша". О, средовјечности моја рана! О, моја наивности!

Извор: Независне


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website