Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Репортаже

Људи причају, Уна протиче и не говори ништа

una

ФОТО: ФБ - Ријека Уна

"Мало ми очију да гледам, мало ми плућа да дишем", рекао је велики Скендер Куленовић за ријеку Уну

Пише: Милан Ракуљ / 01/12/2018


Били смо негдје близу Барстоуа, на ивици пустиње, када су дроге почеле да дјелују. Сјећам се да сам рекао нешто као: "Мало ми се врти у глави; можда би ти требало да возиш..."

И одједном се изнад нас зачуо страшан хук, небо је било препуно огромних слијепих мишева који су скичали и насртали на ауто који је јурио око 150 километара на сат ка Лас Вегасу - почетак је култне књиге "Страх и параноја у Лас Вегасу" Хантера Томпсона, који ћу посудити за почетак своје репортаже о Националном парку "Уна".

Ако већ слутите да ми је тамо било као ликовима из поменуте књиге, грдно се варате. Овај почетак само је мали експеримент како прича дјелује на вас, јер није било ни дроге, ни страха, ни параноје, нити Лас Вегаса. На нас и на људе око нас, народ из којег потичемо, дјеловале су и вијековима дјелују само приче.

ЉУДЕ ОПИЈАЈУ САГЕ

Били смо, четворица другара и ја, заправо на путу који се некада звао пут АВНОЈ-а, у општини Рибник, када смо одлучили да направимо паузу у вожњи. Сјели смо у локалну кафану, у току су још јутарњи часови, јер смо рано кренули из Бањалуке. Намјера нам је да посјетимо Мартинброд, Штрбачки бук и Бихаћ, уживамо на ријеци Уни, те се вратимо назад кроз Приједор. Кренули смо преко Мањаче. Сувише топонима, вратимо се кафани. Сједимо у добром расположењу и причамо полумитску причу како је један наш другар прије десетак година пијан прошао кроз киоск.

"Киоск је имао двоја врата, он је провалио једна, прошао кроз трафику и изашао на друга врата. Био је сав крвав."

"Је л' ништа није украо из трафике?"

"Није, ма то му се није дало ићи около", креће се кафанско-ловачка "шупља", када један од другара примјећује да за столом крај нашег отприлике шездесетогодишњи чича крајње непристојно буљи у нас и занесен причом окреће главу према оном ко има ријеч. Утом инспирација добија нову димензију, приповиједа се још гласније - специјално за заинтересованог "сусједа".

"Ма, знаш ли ти да је он на моје очи кашиком појео килу брашна."

"Е, када је то било?"

"Након што је себи одсјекао прст због опкладе", овакве будалаштине ишле би у недоглед, а чича би до подне све упијао и вјеровао да не кренусмо даље. Овај је засигурно циљна група твораца великог брата и разних ријалитија, али и уредника централног дневника. Закључили смо - приче, кафанске можда и најмање, опијају.

ЈЕДАН ЧОВЈЕК БРАТИЈА

У подневним часовима већ смо били у Мартинброду и манастиру Рмањ. Прича у вези са овим манастиром датира из 15. вијека и односи се на ктиторку Катарину Бранковић, кћерку Ђурђа Бранковића. Из разлога јер је више пута спаљиван, као и све код нас, његов назив припада народној легенди. Највише присталица има теорија да је манастир добио име према Катаринином рано преминулом сину Херману, које је у народу остало да се изговара као Рмањ.

У сврху рјешавања многих недоумица, манастир ускоро треба да посјете археолози. Архимандрит Серафим, којег смо тамо срели, баш им се и не радује. Он се друштва које га је обишло сјетио. Наиме једног од нас, не мене, пошто сам на том крштењу кумовао, Серафим је крстио прије четири године. На наше питање колико данас манастирска братија броји људи одговорио је: "Пуно - броји мене." Ово свештено лице је она смирена и духовна фаца која улијева повјерење, нормалан човјек са којим можете нормално да попричате.

Након тога отишли смо до слапова у близини манастира и када смо се вратили, гума од аута била је издувана. Архимандрит нам је посудио "седамнаестку" - кључ који нисмо имали у ауту да замијенимо точак, и хвала му на томе.

УВИЈЕК ПРЕМАЛО ОЧИЈУ

Иако је Уна националним парком проглашена 2008, прије четири године, када смо посљедњи пут посјетили мјесто гдје се Унац улијава у ријеку Уну, није било ни близу толико сређено, мањкало је дрвених ограда, клупа за одмор и онога што би туризам на локацији таквог калибра захтијевао. Дабоме и улаз је био бесплатан, а данас је двије КМ, додајем, са разлогом. Иако је водостај ријеке у августу најнижи, љепота слапова иста је онаква какву је Скендер Куленовић описао у есеју "Унски смарагди". Када је из родног Босанског Петровца кренуо на "незамисливу страну свијета која се звала Бихаћ", о свом првом сусрету са Уном у дјетињству овај великан књижевности рекао је: "Мало ми очију да гледам, мало ми плућа да дишем."

Двадесет шест километара од Мартинброда према Кулен Вакуфу налази се Штрбачки бук, низ слапова међу којима је највећи онај од 24 метра. Ту ма колико очију и плућа човјек донио - мало је. Људи из националног парка препознали су потенцијал овога мјеста, те иако још постоји седам километара макадамског пута до тамо, улаз по особи наплаћују шест КМ. Додуше, дрвене стазе које омогућују приступачнији поглед на слапове злата вриједе и за разлику од пруге са друге стране ријеке, која одавно није у функцији, потпуно се утапају у природни амбијент.

Уна, поготово на Штрбачком буку, ријека је која оставља без даха и текста. Ипак, ту постоји текстуални запис како је ријека добила име. Када је један изморени римски војник којег више ништа није могло очарати пролазио поред ове величанствене ријеке, одушевљен је клекнуо и рекао: "Уна", у преводу - једна, једина, јединствена. Локално становништво на ову причу додаје само: "Па, нису ваљда Римљани будале били."

Прије него што смо свратли до Штрбачког бука, разумије се, ожеднили смо и огладнили. Послије оне јутрошње већ нам је доста било кафана и одлучили смо се на роштиљ поред Уне. У пролазу кроз село у близини Островице, тврђаве за коју се опет веже нова легенда и прича (а прича је идентична оној из "Зидања Скадра" - жива жена зазидана у зидине, дојенче мало остало кући, па се и дан-данас из тог села види бијела пруга као траг на стијенама), свратили смо до продавнице по месо и пиће. Љубазни домаћин продао нам је шта смо хтјели и због разлике у нашем и његовом акценту питао нас је одакле смо.

"Из Бањалуке", одговори један пријатељ.

"Ех, па нема везе!", врати домаћин к'о из топа.

ЉУБАЗНИ ДОМАЋИНИ

Тај одговор дуго ми је звучао у глави и закључио сам да "нема везе" мање има везе са ратом који је завршио прије више од двије деценије и за вријеме којег смо сви који смо кренули на пут били дјеца, а да је више повезан с тим што љубазни и честити домаћин вјероватно мисли да ми у Бањалуци пролазимо кроз киоске, једемо брашно, сјечемо себи прсте, возимо 150 на сат док нам слијепи мишеви скиче изнад главе. Многи љубазни домаћини из околине Бањалуке тако мисле о људима из Бихаћа, а за то су криве приче, дефинитивно најмање кафанске, а највише оне у ударним терминима у 19.30.

Било како било, услужени смо и дочекани лијепо, као што смо и изгледали, роштиљ смо запалили и у релативно облачном дану скочили у воду хладнију од Врбаса, какав је горњи ток Уне, у коју остајемо заљубљени.

Прича, пак, још није готова. Навече аутом "сишли" смо до Бихаћа. Један од нас, то можда намјерно заборавих да поменем, рођен је у том граду. Показивао нам прстима "да нисам као клинац отишао одавде, овдје бих играо фудбал, овдје бих завршио школу, овдје бих пио, овдје бих ово, овдје бих оно...".

"Хеј, па ми се у том случају не би ни знали", одговорио сам.

Дан је остао поприлично испуњен, у једној бишћанској кафани (ноћ је па се по други пут за тај дан већ може у кафану), чаше су биле до пола пуне, а не до пола празне, и било је већ вријеме за повратак у Бањалуку. Прешли смо 400 километара причајући и слушајући разне приче, а Уна као и свака ријека, само љепша и јединственија од осталих, што би рекао Бранко Миљковић, "и даље протиче и не говори ништа."

 

Извор: Независне


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website