Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Репортаже

Марин или прича о курви судбини

boris

Марин је студирао српскохрватски и био је најбољи од најбољих, један од оних студената пред којима се професори стиде свог незнања

Пише: Борис Максимовић / 22/11/2018


Путујемо и због људи. Они које упознамо на путовањима вјечито остају дио нас. Постоји и та врста људи од којих можемо бити раздвојени годинама, због удаљености, због живота, због обавеза, али сваки пут кад се сретнемо као да су само тренуци прошли.

Једном сам добио прилику да одем у Бугарску на размјену студената и отишао сам као што  идем на свако друго мјесто гдје ми се понуди шанса. Нисам очекивао ништа, а добио сам све. Добио сам пријатеља због којег бих ђаволу душу продао, а камоли отишао до Бугарске.

Мој пријатељ Марин ми је више него ико кога знам открио колико живот може да буде курва, и колико човјек може да буде човјек, у најбољем смислу те ријечи.

Упознао сам га још у Бањалуци, једног априла испред старог Филозофског факултета, али нисам га упознао како треба све док нисам отишао у Бугарску и једне вечери с њим се запио на неком ћошку у Пловдиву док су око нас шкрипале гуме, а около се ширио мирис помфрита и пива.

Имао је ту несрећу да му отац буде начелник полиције у једном приморском граду. И кад је њихов систем почео да се урушава након гвоздене шаке Тодора Живкова, стубови су почели да падају по свима њима. Ми у Босни смо имали рат, а кад је рат човјек лакше прихвати и оскудицу, рестрикције, глад, биједу јер је, је ли, рат. Они нису имали рат, али су имали све остало. И наравно, имали су своје муслимане (они их зову Помаци) са којима је почетком деведесетих Турска тражила јаче везе. Његов отац је био задужен такорећи за малтретирања тих људи, а у малом мјесту у којем су живјели све се то знало. Тако су на њега пали гријеси његовог оца и са шест година су га људи које је његов отац требао да „очисти“ покушали заклати, од чега и данас носи ожиљке и на души и по тијелу.  Те ноћи су поред њега пролазили Бугари и нико се није ни осврнуо, а од сигурне смрти га је спасио један Турчин.  Са седам година су му спалили кућу, због чега ни данас нема ниједне слике прије тог времена. Онда је тај исти отац њега и мајку отјерао од куће па су завршили, бог зна како, у Русији. У једном од оних „забрањених градова“, грађених да служе војној индустрији, који не постоје на мапи, до којих не воде путеви већ се само авионом може доћи, а из то уз посебну дозволу. Тако се с мајком потуцао готово двије године по Русији и ту научио руски, један од пет језика које говори. А онда се вратио у Бугарску.

Бугарска деведесетих се ни по чему није разликовала од Србије, Босне и Херцеговине или било које друге постсоцијалистичке земље тих година. Криминал, сиромаштво и дрога, пуно дроге. Једне ноћи, негдје близу границе с Грчком на Родопима сједили смо и причали, јер нисмо могли заспати. Па смо причали до бесвијести. Тачније, он је причао, ја сам слушао, јер се такве исповијести не прекидају. О животу, који је патња, о љубави, која је само привремено одмор од патње, више се не сјећам о чему све смо причали. Али се сјећам приче о једној журки и његовом најбољем пријатељу, који је отишао до ве-цеа, није га било неко вријеме, а кад је отишао да види шта је с њим схватио је да колабира усљед овердоза. Ухватио га је и почео шамарати, али је већ било прекасно и овај му је умро на рукама. Обојица су тад имали шеснаест година.

Дружили смо се тих нешто мање од мјесец дана, путовали Бугарском, пили, бахатили се и шта све већ не, а он је тих дана био мало с нама, а мало више с мајком по болницама. Мајка му је била непокретна, он се бринуо о њој, прао је и хранио. Преживљавали су неким алхемијским начинима, бог зна како, али се није жалио ни на шта, свијет је прихватао с неким резигнираним оптимизмом и реченицом коју сам чуо касније у једном писму из Аушвица. „Нема ничега на шта се човјек не може навићи.“

Ја сам тих дана отпутовао и непуних мјесец дана након што сам се вратио стигла ми је вијест да му је мајка умрла. Она му је била једина члан породице, бар једини којег је волио, сви остали су га напустили или нестали. Послао сам му тад неку поруку саучешћа која је, мислим, почињала са „знам да ништа не помаже, али..“ Није се јављао. Видио сам га пар пута на чету, али ништа није одговорао. А онда сам престао и тамо да га виђам. И опасно сам се забринуо. А онда ми је, на Божићно јутро, кад сам био опасно сјебан због дјевојке која ће ми за пар дана постати бивша дјевојка, стигла порука од њега која ме је одмах вратила у живе. „Сретан Божић брате мили! Хвала ти на оној поруци, хтио сам ти и раније писати само нисам могао ништо позитивније написати. Иначе, ок сам, полако покушавам надонкадити на факсу. Прочитао сам пар пута твоје радове. Радо бих једног дана радио с тобом. Фале ми људи као ти! Пиши ми на… Љубим те брате мили (да нам не пропане педерлук) Поздрави породицу!“

Марин је студирао српскохрватски и био је најбољи од најбољих, један од оних студената пред којима се професори стиде свог незнања. Требало је да добије стипендију да студира у Загребу и то је било прилично сигурно. А онда су почели да га воде од једних до других врата и да му објашњавају зашто та стипендија није коначно одобрена и у том ходању је и љето прошло. Једног дана му је неко дојавио да је та стипендија „преусмјерена“, тачније продата неким другим људима, а њега су послали код човјека који је за то био одговоран. Дошао је пред њега и питао га зашто, а овај му је рекао:“Пази, сине, мораш и ти мене разумјети. Ја имам двије кћерке, студирају у Њемачкој. Треба и о њима неко да брине.“

Он је отишао кући, разочаран у све оно у шта се човјек може разочарати, задња нада да ће се извући из Бугарске путем образовања, пропала му је пред тим човјеком који је тражио да буде схваћен. Отишао је кући, спреман на свашта и некако се сјетио ријечи свог покојног дједа који му је рекао: “Сине, запамти, кад све изгубиш, ипак ти остаје твојих десет прстију, а то уопште није мало.“ И он је са тих својих десет прстију укуцао цроатиан рап, како каже, да мало вјежба језик, кад већ не може ништа друго, а избацило му је пјесму генијалних Сплићана ТБФ-а Alles gut. И та ствар је била довољна да и њега дигне из мртвих, а и мене да научи колику снагу музика некада може да има.  „Ништа ми неће ови дан покварит, никакви црњаци ни ружне ствари. Ништа ми неће ови дан покварит. Ни лупежи, барбари, ни глупи политичари.”

Иначе, једина његова веза са људима је тада била дјевојка са којом је био неке три и по године. Пријатељи су га или напустили или помрли од дроге или емигрирали, породица издала, само му је она остала. И једном је дошао у БиХ с њом и једном је она добила прилику да мало шара и једном је она искористила ту прилику. И човјека с којим је била скоро четири године је напустила због неког кретена из Босанског Шамца код којег се преселила на 10 дана, да би се након тог вратила у Бугарску. Неког другог би то уништило. Али човјека, који је са 24 године, како сам каже, имао 50 година, то јесте избацило из такта, али не више од других срања која је у животу морао да истрпи.

Кад смо код мене једно вече  пили и пушили неки опори херцеговачки дуван, причајући о свему томе опет ми је,  уз онај непоновљиви осмијех из којег избија невјероватна количина ината према животу и према курви судбини поновио ту реченицу, која осликава сав његов свјетоназор и животну филозофију. “Нема тога на шта се човјек не може навићи.“

 

Текст је преузет из књиге Бориса Максимовића „Хаџилук племенитом сну“. Књигу можете наручити овдје.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website