Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Став

Муке по Софоклу

dakic1

Фото: В. Стојаковић

У збирци кафанских анегдота "Мрље на шанку", Горан Дакић је забиљежио неколико прича и из факултетских учионица...

Пише: Горан Дакић / 07/12/2018


Био је то један од првих испита на другој години. Збуњено се и добрано преплашено  мноштво гуркало пред вратима двадесетпетице. Једни су понављали Гетеову дефиницију свјетске књижевности, други су покушавали да се сјете шта је све Јасон морао да почини прије него се докопао златног руна (можда је у близини Атлантиде срео Пекића!), а  трећи  су  набрајали  дијелове  Петокњижја,  брзо провјеравајући  у  крупним  пушкицама,  такозваним „сачмарицама“, да нису штогод прескочили.

Све у свему – обичан испитни дан.

Дошао сам да гледам и да слушам, јербо су антички  митови ништавни афоризам наспрам студентских, што ће рећи да студентарији, чији сам и сам дио био, није вјеровати.

Да ли професор заиста хоће да зна зашто су орлушине Прометеју кљуцале џигеру, а не, на примјер, лијеви бубрег?

Да ли његов асистент по сто пута закера са Сфингином загонетком,  па тражи да се студент досјети и одговори на питање како то да је баш Едип, од свих мудраца, знао одговор на њено питање?

Без одговора на овакве и сличне впросе, грађани атински, у бој се не иде. Поготово не на поље препуно тешке артиљерије свјетске књижевности.

Ево професора, ево и асистента.

Ходник замре.

Улазимо, корак по корак, страх по страх, у учионицу.

Сви се, дабоме, отимају за посљедње клупе, иако је испит усмене легитимације.

Асистент, који је узгред Саша Шмуља, саопштава резултате писменог и биљежи ко на усмени жели да изађе, а коме опет треба још пар недјељица да се бољше спреми.

Једно дјевојче, које је на писменом пазарило чврсту осмицу, сједа пред страшни суд.

– Хоћете ли Ви, колегице, бирати питање или да ја постављам?

– Ви, професоре, свакако.

– Онда Софокле. "Цар Едип".

– Могу ли, професоре, да направим концепт?

– Можете.

Потраја писаније.

У неком тренутку поче одговарање. Које је личило на пуко препричавање Софоклове трагедије. Те Едип је рођен овдје, те њему су прорекли ово, те га мати пусти низ ријеку... Касније је, каже студенткиња, Едип на друму срео ћаћу и убио га.

– Како се звао Едипов отац? – пита професор.

У учионици – мук.

Дјевојка ћути и набира обрве. Покушава да се сјети, али не иде.

Честита друга година се комеша и покушава да јој дошапне: Краљ Лај, краљ Лај, краљ Лај.

Да ли су ова дјевојка и Дуле Дабић Хајдук боловали од исте болести?

Да ли су били подједнако наглуви?

Да ли су колеге (свакако и колегице) шапутале на погрешно ухо?

То нико, што рече Сократ, не зна, осим бог, али се зна да су им одговори и посљедице биле у грам једнаке. Дјевојка покуша разумјети прошаптано па онда бубну:

– Краљ Лео!

У учионици по други пут мук.

Професор је погледа волшебно преко наочара, овај пут његове обрве бијаху високо издигнуте.

Нико ништа не говори. И таман када су сви очекивали да ће "бисер" проћи некажњено, прозбори Шмуљин баритон:

– Колегице,  Лео  је  Мартин,  али  то  је  већ "Одисеја"!

 

Серију колумни под називом "Мрље на шанку" Горан Дакић објављивао је у бањалучком Пресу. Касније ће ови текстови прерасти у збирку кафанских анегдота која је скоро објављена у издању Имприматура. Књигу можете наручити овдје.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website