Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Музика

Направите себи бенд! Супер је

sopot

Сопот у Норвешкој 2012.

Сјећање на европску турнеју бањалучког Сопота 2012. године, кроз дневнички запис Ђурице Штуле

Пише: Ђурица Штула / 06/12/2018


Турнеје су важне за сваки бенд. Оне представљају све оно чему тежи група људи окупљена око заједничне музичке визије. Поред тога оне су најбољи тест међуљудских односа чланова бенда, организације и толеранције.

Живот у комбију и на путу није за свакога, али је дефинитивно једно од искустава које би свако требао да осјети бар у једној од реинкарнација, васкрсења или космичких путовања.

Ко год је путовао на Запад зна да рута иде преко Хрватске, затим Словеније и хоп – у Аустрији сте. Лично, што сам даље од БиХ то ми се нешто више отвара мозак, душа, не знам ни сам шта, али знам да се отвара. Има нека општа тјескоба балканска која је хронично присутна и ја је осјећам. Можда је то субјективно, али је тако.

Више пута ме походио тај осјећај. Индикатор повратка је осјаћај тјескобе чим се пређе Сава и дође у ред ауто на мосту у Градишци.

20. 9. Први концерт је заказан у Бечу. Организатор – LINE IN екипа. На путу до Беча, као и по Бечу, није био проблем да се снађемо захваљујући чуду америчко-шпијунске технолгије зване GPS. Љубазна госпођа нас је пратила, бодрила и водила свих дванаест дана, те јој се овом приликом захваљујем на сваком прерачунавању руте. Супер екипа и простор, али их мори ригорозно ЕУ закондавство када је у питању децибелажа која је допуштена у клубу. Алтернатива је била свирање електронским бубњем. Искрено – били смо скептични, али је концерт прошао сјајно. Спавали смо у Wombats City hostelu, осим Мике који је спавао у „Комби“ хостелу, вјерно чувајући опрему од мрских и потенцијалних лопова. Сцена која је остала у сјећању јесу пијани Енглези и Енглескиње који су бауљали око хостела, по хостелу, а у бару хостела су се бацали на све стране уз неки чудни денс.

21. 9. Јутро послије било је сунчано и предивно за путовање до Берлина. Доручак смо прескочили, али смо кафу попили. Наравно, онај осјећај када ти упосленица из ресторана каже на српском: „Узми продужену“ је непроцјењив. Признаћу вам – наш човјек је заузео многе позиције и позе у ЕУ, мада мислим да боље пролазе они на позицијама него они у позама. Док смо напуштали Беч имали смо прилику видјети раднике који перу семафоре, те смо схватили како и зашто тако јако сијају. Искрено – никад то не видјех код нас. До Њемачке смо дошли преко Чешке. Аутопутева колико ти је воља, градило се опасно баш у оним годинама када се код нас још опасније рушило. Због радова на аутопуту, GPS госпоја нас је водила кроз чешка села, што је био посебни ужитак. Остатка се не сјећам, пробудио сам се пред Берлином.

Klub Crack Bellmer се налазио у неком сквотираном кругу фабрике или је бар мени тако изгледало. У старту изглед клуба није обећавао, али када је пала ноћ, када су се попалила свјетла и када је дошла екипа изгледало је као милион долара. Берлин је имао посебну енергију, а екипа која води клуб је била веома гостољубива – могли смо пити коктеле до судњега дана. Жене у Берлину опасно гледају и опсједају. Слобода и агресивност зрачиле су по клубу. Или је то било од коктела. Срећа па смо на вријеме отишли.

22. 9. Сљедећа на мапи била је Шведска. Требало је из Берлина стићи до Ростока у Њемачкој, а затим трајектом до Трелеборга у Шведској. Радовали смо се пловидби од осам сати која је добро дошла да се ресетујемо. Искрено – пловити Балтичким морем уз free кафу и wirelles интернет је некако лијепо, опуштајуће чак. Након спавања и ресета били смо спреми за Малме. Поред Синише и супер екипе која се потрудила да се осјећамо као код куће, концерт у Малмеу је оставио посебан утисак на мене из више разлога – свирали смо у бившој џамији која је претворена у клуб са три концертна простора. Поред тога што је опрема била врхунска, у клубу су радиле три дјевојке – техничарке/тончице. Еманципација, равноправност – као у уџбенику неке НВО организације. Наш тонац био је у рају. У Шведској проблеми – здраво. Хладно, ал стандард.

Ђурица Штула

23. 9. Норвешка ће остати запамћена по болесним цијенама (кафа шест евра), супер вечери коју смо у сласт појели, као и по екипи која је радила свирку. Организатор је био Кенан, Бањалучанин, који живи и ради у Ослу. То вече свирали смо са бендом Økogym који су имали одличан наступ. Локал се зове „МИР“. Послије свирке био нам је свеМир.

24. 9. Пут од Осла до Гетеборга био је знатно краћи у односу на релације од претходних неколико дана. Прећи 310 километара се чинило заиста ништавним. Концерт у Гетеборгу је био више другарска свирка коју је организовала Мила, пријатељица из Бањалуке која живи, ради, свира и студира у Гетеборгу. Клуб се зове RODE STEN. Било је прилично људи из Бањалуке на свирци, прије Сопота је наступио неки лик, MC, шатро раста, духовит прије свега или се бар мени тако учинило. Дан послије смо имали слободно до 23 сата и 30 минута, када је полазио трајект за Данску.

26. 9. Навозали смо се тај дан, прешли читаву Данску, па дио Њемачке, па у Холандију. Одужило се, мало сам се и сморио – чак. Долазак код Дамира и Љиље био је врхунац тог дана. Навече смо имали времена да се промувамо кроз Ајндховен. Лијеп град, лијепо свијетли.

27. 9. Јутро у Холандији било је дивно, бар они дијелови којих се сјећам. Није нека нафака ретроактивно биљежити и опсивати грандиозне тренутке, али неко и то мора. Свирали смо у LA FOLIE клубу, како нам Дамир рече, клуб са дугим стажом и поштовањем међу публиком у Ајндховену. Иначе, у њему се прије свирало и више и гласније, али неки тајкуни покуповали простор око клуба, па пеглају – класика, ал на фини начин. Европски. Рекације публике одличне, газдарица клуба – превесела.

28. 9. Након Халандије – опет Њемачка. Ништа без Швабе. TNT - CLUB, Дортмунд. Наш човјек држи тај клуб преко 20 година, и како рече поред концерата буду ту и танго вечери. Супер свирка, расположена публика.

29. 9. BALLONFABRIK– Аугсбург. Као што само име каже, фабрика стакла која је постала клуб за свирке. Занимљиво мјесто, и сви љубазни, пресусретљиви, а мени из главе не избија мисао – зашто смо се тукли са Швабом, зар није могло бити разума некога? Штетица. Оно што је посебно кул било у Аугсбургу јесте мјесто гдје смо спавали. Напуштени Дом пензионера. То вече сам имао сусрет са неком бабом, која ми је ходила око кревета, а ја ни А ни Б, паралисан, а она хода, све се у круг вртила. Мало је рећи да је непријатност била присутна. Када се пробудих, нисам могаo одмах да заспим, кроз главу ми ишле мисли – те колико их је ту умрло и да ли ће баба опет доћи. Баба је заиста била и била је језива, није био трип, увалила се у сферу између сна и јаве, бијах паралисан. Без обзира што ретроактивно пишем, кад затворим очи, видим бабу како се врти око кревета. Хорор! Заспао сам на крају, а шта бих друго? Ујутру је све било нормала. Доручак, па обилазак дома/хостела. На петом спрату су собе који су осликане од стране локалних умјетника, свака у свом фазону – дивота и креатива. Након тога, а прије поласка за Минхен, дали смо себи одушка и одрадили једну двосатну шетњу кроз Аугсбург, водич нам је био Стефан, лик који је радио у клубу. Инфомације прште, кораци се броје. Без њега обилазак и не би био тако занимљив. Реално.

30. 9. LOCKENBACHWERKSTATT BALKAN LOUNGE (Минхен/Њемачка) – Предзадњи концерт је организовао наш стари другар Ћаспа, који је сада становник Берлина. Занимљиво за клуб јесте што је преко дана вртић, буквално, а ноћу служи за концерте, представе и остала дешавања. Треба ли напоменути да ни у једном клубу у ЕУ гдје смо свирали пушење није било дозвољено. Искрено – мени је то супер. Вани се трујеш и дружиш, унутра слушаш, скачеш и дишеш. Фер?

1.10. CHANNEL ZERO (Љубљана/Словенија) – Како обично бива – шлаг на крају. Искрено, заиста смо се радовали Љубљани јер су нам концерти тамо веома емотивна ствар, након Бањалуке то је други СОПОТОВ град, гдје смо до сада наступали преко пет пута, град гдје имамо сјајне пријатеље и осјећамо се као код куће. Концерт је био грандиозан, реакције… фабулозне! Сниман са пет камера и звуком из миксете, убрзо је на нету освануо сјајан снимак трајања око 10 минута који смо немилице шеровали, убјеђени да нам је то један од најбољих видео записа до сада.

План је био да ноћимо у Љубљани, али планови и служе да би се мијењали, тако да смо ипак кренули након што смо предахнули од свирке.

За крај, шта рећи него – направите себи бенд! Супер је.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website