Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Став

Није најважније да је новинар писмен, већ да није човјекомрзац

grizelj

Легенда новинарства у бившој Југославији Југ Гризељ, човјек по коме носи име најпрестижнија новинарска награда, још давне 1980. године објаснио је у једном интервјуу шта је шта у овој професији.

Пише: Југ Гризељ / 10/12/2018


Читао сам да се много мојих колега определило за новинарство зато што им је то био животни сан. Ја сам се нешто друкчије определио. Године 1947, једног дана у октобру месецу, састало се друштво сплитских бруцоша, којима сам и ја припадао, и живо дискутовало шта ће ко да студира. Нико није имао никакве посебне жеље – осим што смо знали да хоћемо да нешто завршимо. Ја сам се много колебао између чисте филозофије и ветерине. Већ из тог колебања видите колико су то била озбиљна опредељења.

У једном тренутку ми је пришао један друг из ратне бригаде и упитао ме да ли биx хтео да радим у новинарству. Нисам га добро разумео, и пошто сам у почетку мислио да се ради о продаји новина, питао сам га и да ли би ме то спречило да студирам. Он је, наиме, већ био новинар.

Рекао ми је: "Наравно да те не би спречило. То је посао у коме се мало ради, а добро зарађује". Кад ми је то човек рекао – ја сам се наглавачке определио да се бавим тим послом.

Сада, после толико година од тог дана који ме определио за цео живот, размишљам како сам олако улетео у ову професију, а осим тога и погрешно информисан. Наиме, уместо да продајем новине, тај мој друг ме одвео у редакцију "Вјесника" где сам установио да је мој посао да пишем.

Већина читалаца неће то разумети, јер је познато да је данас навала на новинарство огромна. Међутим, у то време цео свет је хтео на медицину и евентуално на економију, а шта је то новинарство – нико добро није знао. Људе су малтене скупљали по улицама да иду да раде у новинама.

Знам да данас многе моје колеге тврде како су дошле у новине по важном партијском задатку и слично, и они су сигурно у праву, али ја морам да признам да сам у новине стигао верујући дубоко да ћу сат-два дневно радити продајући новине, а да ћу остатак студирати: или Сократа и Аристотела, или краве и овце.

У још једној ствари сам се грдно преварио. Мало је рећи да је лаж да се у новинарству може радити мало, а добро зарађивати. Данас, после толико година, видим да је ситуација потпуно обрнута: ради се много, а мало заради, а уз то вас опаљује свако коме то падне на памет.

Пошто новинари умиру млади, пошто је то тежак посао, а плата није особита, пошто цео дан и целу ноћ треба гањати неке рубрике и неке личности, пошто свако може да вас опали кад хоће и како хоће, поставља се природно питање: зашто сви ми нисмо побегли из новинарства? Зашто бисмо радили на послу у коме нам се ради о глави?

У томе је ствар: новинарство човеку постане једна тотална опсесија. То уопште и није посао, то је једно тотално заробљеништво и тотална опседнутост.

Ако човек схвати новинарство онако како га већина новинара схвата – а то је да је бављење тим послом пре свега огромна привилегија, привилегија да се бавиш узбудљивим и никада досадним послом откривања новости свету, онда је то чисти хоби. А када је у питању хоби, човек не пита "шта кошта".

Откако сам постао такозвани "искусни новинар" (односно, у преводу, откако сам оматорио) често ме водају по разним трибинама и терају да им причам о тешком новинарском животу итд. Ја увек кажем да је то све једна велика мистификација, о томе како ми страдамо у својој професији, јер је разлика између новинарског посла и многих других професија у томе што се тај посао ради са страшћу.

Још једну ствар хоћу да вам кажем, када већ чачкате по тој професији. Видите, када се бирају млади људи за пилоте млазних авиона – онда се обаве многобројна истраживања како бисмо били сигурни да ћемо добити правог човека.

Када се људи примају у новине – не праве се готово никаква истраживања, а сматра се да је најважније да је човек писмен. Мислим да је то најмање важно!

Мислим да је најважније да у новинарство стигну добри људи, да буде што мање мућкова, што мање мрзовољних и злочестих људи, што мање човекомрзаца, оних који до подне мрзе себе, после подне цео свет.

Најопаснији су они који мисле да су у нечему били прикраћени у животу, па такви стигну у новине – и почну да гоне све редом, да проналазе у сваком човеку оно што је најгоре у њему, да у свему виде аферу, да у свему виде злу намеру.

Зашто је то опасно? Опасно је због тога што новинарство даје велике могућности, не бих рекао моћ, али велике шансе да се ствари виде на различите начине. Ако нисте довољно добричина, ако не гледате ствари очима детета, ако не волите сунце, ако не волите да се играте, ако сте песимиста – вама ће све чега се дотакнете у животу бити сумњиво.

Е, кад такав један мрзовољац стигне у новине и када почне да гања у својим чланцима и репортажама људе око себе – то је читава трагедија. Одједном из новина почну да испадају само противници самоуправљања, само непријатељи, само крадљивци, само фалсификатори. Мислим да и у нашим новинама има неколико таквих новинара – и опасност од њих је равна опасности од атомске бомбе.

Знате, када једном оцрните једног човека, нема више тог сапуна којим га можете опрати.

Један је познати амерички новинар, после дугогодишњег искуства и рада на једној од најважнијих рубрика у сваким новинама – на рубрици "Писма читалаца" и "Исправке", написао да је вест коју човек објави, о неком или о нечему, у много чему слична радњи коју обави домаћица када из неког лудог разлога одлучи да распори свој јастук и истресе кроз прозор све перје. Као што перје полети преко седам брда и седам планина ношено ветром, тако и вест коју ви објавите стигне на све стране.

После, рецимо, утврди се да ви нисте добро проверили ствар и да та вест није тачна. Шта ви радите: дајете исправку. Та исправка, рекао је тај наш амерички колега, има исту толику вредност као када би домаћица, пошто је свој јастук од перја избацила кроз прозор, зажелела после да покупи перје. Никада ни пола перја неће сакупити. Никада ни пола људи који су прочитали вест неће прочитати исправку.

А да не кажемо да док стигне до исправке – човек кога сте оцрнили стигне до свих несрећа, губитака достојанства, поштења и поштовања.

Зато је оно чему ја покушавам да учим своје младе колеге једно правило које није сасвим, можда, у духу модерне педагогије, али је по мом мишљењу у духу поштовања човека.

То правило гласи: Када треба човека похвалити, или испричати о њему лепе ствари – немој уопште ни да се распитујеш много, ни да провераваш, ни да размишљаш. Похвали га, брзо и што више. Ту погрешити можеш мало. Али када човека треба напасти, оцрнити, распитај се на сто страна и изврши сто истраживања и сто пута мућни главом.

 

Новембар 1980. године


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website