Писмо из Чешке (Републике)

Ништа, лијепо се проведи

Пошто смо сви ту гдје јесмо, утицајем виших сила, или нижих, зависи како их дефинишеш, закључиш логички да се, народски речено, "нема ту више шта".

И ето пут под ноге. Једну од реченица која ми се урезала у сјећање рекао је неко од мојих многобројних колега на тадашњем радном мјесту кад је чуо да идем ван државе.

Човјек је рекао "ништа, лијепо се проведи".

Ја селим два живота и будућности у непознато, он мисли да се идем напит'.

Ал' ето, то ти је кад си у средини гдје сви само себе сматрају за озбиљно, а имају рјешење за сваки туђи проблем. Нисам ни ја по том питању ништа бољи.

Праг је одавно сан, већ неких седам година, а како фирма гдје сам радио послује и у Чешкој, ево ме сад ту са Андреом, шаљем писмо к'о да сам Џиге.

ЛИЧНИ ПРОСТОР ЈЕ СТРАШНО ЦИЈЕЊЕН

Град је стварно лијеп, нема ту шта, иако поједине локације не говоре овоме у прилог. Ваљда ту метафизичку љепоту нису знали фино да распореде, него су узели и просули је на више мјеста, а за ово остало нису имали.

Јавни превоз је одличан и крајње депресиван за оног ко га користи. Сви су убијени кад излазе из метроа, ил' сам ја убијен, нисам сигуран. У метроу док чекаш воз имаш прилику да мало видиш становништво и како се то одвија све.

Чеси као народ су похладни. Андреа каже да јој то није баш лијепо и у праву је, косе нам се менталитети и појмови пријатељства. Ал' шта знам, није да ми смета то још, бар нико не гура нос у твој посао, осим ако експлицитно не тражиш. Ако случајно са неким успоставиш контакт очима у метроу, панично се склања поглед, јер тај лични простор је страшно цијењен и чува се по сваку цијену.

Доста су под утицајем запада, тако да прате неке моде. Ево, рецимо, сад су модерне Маршал слушалице, сви их фурају, док вуку пару из оних електронских цигара гледајући у телефон.

Не знам шта је на телефону, вјероватно нешто модерно.

НАКОН ДВА МЈЕСЕЦА КАМЕН СПУШТЕН НА ПОД

Језик је збуњујући и почиње да ме нервира јер га сви користе, а ја га не знам. Збуњујући, јер имамо сличне ријечи, а значење је различито (код њих НЕБО значи ИЛИ). И сви некако највише воле да га користе ујутро у великим количинама. Стојим тако у 9 ујутро са својим колегом са посла на рецепцији зграде у коју треба да уселим коначно. Чекамо ја и тај Павел да сиђе агент који послује са газдарицом стана, он ће да нас одведе горе, треба да услика стан, потпишемо уговор, предамо паре и то. За тих 15 минута чекања агента, рецепционерка није престала да прича Павелу, скоро у комаду. Стојим и покушавам да разложим ту једну дугачку реченицу стопљену из милион непознатих ријечи, да је искомадам и видим шта је шта, али пошто је то бујица једна, а мени чизме до глежњева, одустајем и бројим сандучиће.

И онда погледам задњи сандучић и видим да је на њему број 80, дакле има их 80 и нема потребе да се броји. А то је тек првих 5 минута чекања.

Са налажењем стана нису нормални уопште. И јасни су мени разлози, ако имаш некретнину чуваћеш је и хоћеш само Пољаке и Словаке и Чехе, и гдје је та Босна уопште, и смрде они гарант, јелда, то је сад из рата дошло да се дрогира, немој ти мени њега и то. Ипак, милионски град, да не може да нам пружи смјештај, који није рупа, за иоле пристојне паре, у року од 2 мјесеца?

Никако нисам то очекивао, ал' један мудар човјек је рек'о да су очекивања главни разлог разочарења.

Углавном након два мјесеца носања великог камена у рукама сам уселио и спустио га на под.

ЗБОГ САОБРАЋАЈА СЕ НЕ ТРОШЕ ЖИВЦИ НИ РИЈЕЧИ

Вјероватно ћу ускоро морати да га дижем опет и носим негдје другдје, ал' то мозак неће још да прихвати као опцију, убило га. Тешко је за смјештај, осим ако си дијете буржуја па ти тата преко својих познаника обезбиједи гајбу прије него што уопште кренеш да се пакујеш на бус.

Буржуји су овдје доста честа појава, али су одрасли са парама па се знају понашати. Фино сачекају на пјешачком да се упали зелено, или ако су у скупом ауту сачекају да ти пређеш улицу и не гурају своје возило у твоје тијело. Општа култура саобраћаја им је сасвим на мјесту с обзиром да нико не жури. Види се да немају ратом покидане живце и да нису бијесни за воланом. Свако своје, ја на бициклу, он управља трамвајем, и ја идем испред њега јер је таква улица. Шта ће човјек, иде полако иза мене, није до њега, неће свијет да се истопи ако се ја сад не склоним. Само ће мало касније да стигне, али због тога не вриједи трошити ни живце, ни ријечи.

К'О БАЊА ЛУКА, САМО МАЛО ВЕЋЕ

То је ваша одлука, а наше је да поштујемо то што сте ви одлучили,

рече ми овај један да је наш'о себи цуру овдје, преко апликације. И посматрам их онда тако са слушалицама и електронским цигарама, избјегавајућим погледима прилијепљеним за телефон и сконтам шта је на екрану. Траже тамо дозволу за успостављање контакта очима. Ал' ову индиректну, социјално прихватљиву дозволу. Нашли су начин како да то траже на мекано. То никако да се тражи лично, страх од одбијања и несретна дјетињства изгледа да постоје и без постратних траума и несређене државе.

Међутим, није ни њихова толико сређена, ево недавно су добили новог премијера који је у типично премијерском стилу већ ушао до грла у аферу која укључује отмицу властитог сина. Након само два мјесеца на премијерском положају, или позицији. Битиније је то, него да се бори да обезбиједи домаће воће и поврће на полицама маркета, које увозе изгледа колико и БиХ. Зар тако раде и грађани ЕУ, ко би рек'о.  

Ма исто ти је то к'о Бањалука, само мало веће. Све је исто к'о Бањалука, зато што ми немамо појма ни о чему, па користимо оно што знамо као мјерило, све са тим успоређујемо. Не причамо о томе у каквом нам је стању та наша полазна тачка, сви ми као знамо, али реално навикли смо се да живимо у ненормалним условима. Што каже један човјек који је Аушвиц преживио, "На свашта се човјек навикне". Можда ће тако двије бошње да се навикну на боље? Хм, видјећемо, требаће пуно ајвара да се ово подмаже. И да, не долазите у Праг са контом "попићу кафу негдје". Овдје немају појма о кафи. Знају отприлике шта је и чему служи ал' упуство за кориштење нит' им је ко дао, нит' су га написали сами. Болан.