Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Став

Предникољска прича

manastirgomionica1

Манастир Гомионица

Данас, нисам свештеник. Нисам ни вјерник. Грешник сам. Од вјере ми је остало само да без великих измјена славим славу

Пише: Милан Вулић / 16/12/2018


Предникољски дани служе томе да се човјек - домаћин ваљано припреми за гостопримство у виду два-три дана једења и пијења који имају само једну сврху – да се Богу, данас овом, хришћанском, а некад ономе од дрвета, или камена, захвали на томе што је жив и здрав (како он, тако и чељад ситног зуба и она без зуба) дочекао још један деветнаести децембарски дан.

Поред припреме трпезе, ракије и вина за здраве, сокова за болесне, немоћне и оне који се по мишљењу главне народне струје рачунају у неуперне, обавеза је сваког ваљаног домаћина да у једном од дана који претходе славском, а најпослије и у рано јутро на дан славе, посјети своје почивше.

То је дуг, а поштен човјек не смије остати дужан ни живом ни мртвом, а понајмање смије поштеном и људевном претку.

Остао сам дужан, а то није добро.

Двадесет и шест година је прошло и камате су се поприлично накамариле иако сам имао добар грејс период.

Наиме, постоји једна моја лична прича коју сам толико пута испричао драгим људима и коју су мени драги људи препричали њима драгим људима да је грехота да је не запишем и не дам некоме ко ће знати да је причува, ако се мени кадгод у животу деси да ме врана нападне и попије ми мозак и с њим оно мало памети које можда још има.

Децембра 1992. године имао сам шест и по и још нисам званично кренуо у школу, иако сам са двије тетке учитељице одавно присуствовао великом броју часова и добрано усвојио градиво макар прва два разреда.

На страну школа. О слави сам почео.

Славило се код ђеда и бабе, што је нормално, људски и у складу са правилима која се сврставају у групу обичајних – док су живи родитељи, синови славу не преузимају.

Баба кува рибу за супу, ваља пите, румене се печене паприке и пећ се заруменила, а ја не могу да данем душом јер ме бронхитис дави као и сваког претходног првог дана боравка код бабе и ђеда.

Касније се навикнем, па се и предахне мало.

Како сам преживио прву ноћ, а по природи сам раноранилац (не зато што сам се тако родио, већ што сам навикао уз матер и ћаћу који су се сваког дана будили и спремали за посао по принципу – ћаћа кува себи чај, матери кафу, а онда праве доручак мени и брату), устајем „у пар“ са старијима и одмах се залијећем у ђедов кревет. Ђедова огромна рука, рекло би се чак и шапа, која би и данас била респектабилно велика спрам моје главе иако сам поприлично глават, претвара се у ситно голубије перо и мази ме по коси, скоро па голица.

Како је свако мажење кратко, и ово траје до приношења кафе. Ђед пали цигар, срче кафу, и наређује ми да се спремим.

„Имамо нас двојица један пос’о да урадимо.“

Ко вам каже да војска човјека истренира за брзу реакцију, тај није имао ђеда. Под пуном зимском спремом, са сјекирицом у рукама излазим „на двор“ и хватам се највећег пања не бих ли га претворио у чачкалицу.

„Не ради се данас. Идеш ти са ђедом другим послом. Остав’де ту сикирицу!“

Снијег је нападао безмало до пола мене. Има га и пола метра. Цјелац је. Ни дивљач није прешла преко Змињака. Ђед прти пут. Патим се пристижући га. Касније ће ме Кочићев Реља Кнежевић при сваком поновном читању подсјећати на ђеда, па се већ годинама не враћам тој приповијеци.

Миц по миц, корак по корак (пет мојих на један ђедов), дођосмо до гробља, а гробље да ти је милина умријети - храстова шума која с јесени изгледа као она на тапетама у теткиној дневној соби.

Наше. Вулића. Лијепо ти некако кад се нешто зове по теби, па макар и гробље. И брдо је наше; некад било. Сад се само спомињало и писало на картама.

Гробље ономад бијаше неограђено. Само су наши имали своју ограду, посебну.

Ђед се прихвати ограде и, заклео бих се, прекорачи је.

„Оди, име ђедово!“

Придиже ме и пребаци.

Ово су ти овдје прађед и прабаба, ђед стриц и стриц.

Овај са машинком је мој брат, ћаћин стриц. Ово су моји отац и мати.

Овдје, видиш, испод овог ’растића је мој најстарији брат Симо. Ставићемо ту некад један камен да се зна. Ако не стигнем ја, ти ћеш.

Овамо су ти чукунђед и чукунбаба, ово су моји стриц и стрина, оно тамо су ми брат од стрица и синовац, твоји ђед стриц и стриц.

А, видиш овдје – овдје има неко сахрањен. Нико не зна ко је. Ту се не смије дирати. Зато ћеш ти још мало, кад дође вријеме, рећи ћаћи да мене сахране овдје.

Видиш. Тачно испод прађеда.

Загрцну се мало, запали дуван, па свијеће: „Неће издурати. Дува. Де ти, име ђедово очитај Оченаш, а ја ћу их прикрити док ти не аминујеш!“

Изговорио сам премећући „да буде воља твоја и да дође царство твоје“, али ништа не изоставих.

„Тако, пиле ђедово! Ајмо сад кући, да се не бавимо.“

 Ружних вијести није мањкало оних дана, плавили су се оквири на стаблима по дрворедима, ни нашу фамилију није заобишло и, још неопорављене од једне смрти, задесила нас је ђедова.

Ђед је започео традицију фебруарских одлазака на два дана до два мјесеца од славе.

Ћаћа и брат су отишли, а мати и ја смо планирали да одемо ујутро на дан сахране, али, не лези враже, неко се направио паметан, па стао копати баш тамо гдје је ђед оног никољског јутра уперио да се не копа.

Наишавши на неке кости, стали су и прекопавали би гробље да се баба није сјетила да је ђед „рекао малом ђе ће укопати“.

Данас некако другачије гледам на онај тренутак кад сам прстом уоквиривао ђедов вјечни грунт. Тако важна ствар се не оставља тек тако у руке балавцу који још не зна да истресе нагомилани садржај носне шупљине у марамицу, али ђед је знао рећи да „све има своје“.

Од сахране памтим само велику ватру насред дворишта, ђедовог стричевића Осту како, ослоњен на штап, бесједи и нашег свештеника, оца Срету, како одбија ћаћине паре.

Кад није прихватио ни педесет ни двадесет марака, десетку понуђену за гориво ми је кришом угурао у џеп. Тад сам чврсто одлучио да ћу постати свештеник кад одрастем.

Данас, нисам свештеник.

Нисам ни вјерник.

Грешник сам.

Од вјере ми је остало само да без великих измјена славим славу и да се тог славског јутра искрадем са оправдањем да је још нешто ситно остало да се купи и одем да запалим свијећу ђеду.

То је дуг, а поштен човјек не смије остати дужан ни живом ни мртвом, а понајмање смије поштеном и људевном претку.

Још само да обиљежим мјесто гдје лежи тек крштен ђедов најстарији брат.

Да не претекне дуг.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website