Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Визуелнa умјетност

Савремена умјетност је у бити политичка

suvakobic3

Фото: В. Трипић

Политика је на неки начин постала тема, али и медиј савремене умјетности, тврди професор Мишко Шуваковић

Пише: Милан Ракуљ / 05/12/2018


Перманентну кризу капитализма и националних држава, млађе генерације су доживеле као потврду да је нешто у прошлости изгубљено, што поново треба спознати и открити.

Можемо рећи да велики број уметника данас на југословенским и источноевропским просторима заправо показује интерес за прошлост или за ту непосредну прошлост социјалистичке Југославије. Овако је велику заинтересованост за изложбу "Was ist Kunst Bosnia and Herzegovina/Heroji 1941-1945", објаснио теоретичар умјетности и угледни универзитетски професор из Београда Мишко Шуваковић. Шуваковић је, наиме, прошле седмице у Музеју савремене умјетности Републике Српске свечано и отворио ову изложбу, да би дан касније пред великим бројем присутних одржао и предавање о групи "Irwin" и поставци која обухвата стотинак портрета сликаних за вријеме соц-реализма (1948-1953), овај пут изложених у препознатљивом "Irwin" раму. Поводом свега набројаног, Шуваковић је за вријеме боравка у Бањалуци говорио и за "Независне", а разговор преносимо на "Културишту".

Да ли оригиналном умјетношћу, да ли реконструкцијом и доконструкцијом већ постојеће умјетности (што је случај и са овом изложбом) или теоријом, група "Irwin" увијек дјелује у односу на одређени друштвенополитички контекст?

Они су пре свега уметници. Када су се појавиле одређене теоретске композиције, оне су биле везане за њихов уметнички рад. Значи, оне су део њихове праксе, а оно што "Irwin" карактерише, као и целокупни покрет "Neue Sloveniche Kunst", заправо и јесте лоцирање уметничке праксе у конкретни друштвенополитички простор. Они се јављају са првим великим кризама реалног, односно самоуправног социјализма у Југославији, са оним појавама које су блиске појавама перестројке у Совјетском савезу, циничком реализму у Кини и превирањем у целој источној Европи које је означавало крај једног историјског периода. У том смислу, њихова радња имала је карактер некаквог уметничког и естетског, а са веома експлицитним политичким консеквенцама, симптомима. Оно што је група "Лајбах" радила у музици, они су у сликарству када је савремено или тада модерно друштво показивало своје кризне напрслине, а то је значило суочавање са кризом и крајем тоталитарних режима.

Интересантно је да су изложене слике у МСУ РС управо из времена тог режима, који је одбацивао да се назове тоталитарним. Но, све то, као и изложене слике, прошло је, како сте казали, кроз више фаза заборава?

Шездесетих година уметност социјалистичког реализма је нестала, појавиле су се друге формације, модернизам или нешто што се данас повремено назива социјалистички модернизам с апстрактном уметношћу. Појавиле су се метафоричне, апстрактне скулптуре и оне су имале неки наслов који је одговарао револуционарном елану, али заправо, ове врста израза реалистичке уметности није било. И то је био заиста први велики, дубоки заборав и на том забораву нису радили само уметници, то је и последица промене културалне политике коју је држава спровела и која је довела на неки начин до нестанка тога. Затим, други заборав би свакако био са добом позног социјализма, а то је значило онај период пре свега осамдесетих година, када је изгледало да су идеје социјализма и социјалистичког друштва превазиђене и да се тај друштвени поредак напушта. Трећи слој који би био важан за социјалистичку Југославију или остатке социјалистичке Југославије су свакако ратови деведесетих година, кроз које се конструишу националне државе. Националне државе у себи су имале на неки начин супротност југословенству и наднационалним принципима. Имале су, такође, отклон од реализма или жудњу за достизањем света и укључивањем у глобалну уметничку продукцију и то је на неки начин било коначно, посебно зато што је то време рушења партизанских споменика. У том смислу је почетком двехиљадитих заиста изгледало да је то једна изгубљена, напуштена, превазиђена прошлост, али увек временска дистанца, а посебно велике економске кризе, довде до онога што се са негативним контекстом помиње у политици, а то је југоносталгија. И то је занимљив феномен, који се није појавио само код савременика социјалистичке Југославије, него се појавио и код млађих генерација које нису познавале државу.

Фото: В. Трипић

Изложба је отворена 29. новембра, на Дан бивше републике, који је био у близини 1. децембара, стогодишњице оснивања Краљевине СХС, потоње Краљевине Југославије... Колико су помирене, како у политичкој, тако и у умјетничкој јавности, ове двије Југославије?

Близина та два термина је заиста изазовна да се поново неке ствари преиспитују. На неки начин те две Југославије се држе другачије у идеолошким регистрима дневне политике, а другачије у регистрима историје уметности и историје културе. Без обзира на политичку и друштвену разлику између та два политичка система који су чинили Краљевину Југославију, односно социјалистичку Југославију, они чине одређени историјски континуитет. Бар што се тиче културе, културалне производње, уметничке производње, ту постоје континуитети, јер не треба заборавити да су међу највећим соц-реалистичким сликарима управо били сликари који су формирани у доба краљевине, било као сликари који су подржавали капиталистички, буржоаски систем или они који су имали критички став. Другим речима, та врста континуитета Југославије, без обзира на политички формат, нешто је што свакако треба узети у обзир.

Једном сте казали да је данашњи популизам исто што су били нацизам и фашизам тридесетих година прошлог вијека, не назвавши директно популизам фашизмом или нацизмом. Да ли ће стога популизам проћи, као што је 1945. године прошао нацизам и фашизам?

Веома је тешко одредити политички идентитет времена у коме живимо. Постоје некакви процеси у последњој деценији који говоре заправо о доминантном кретању десно. То кад говорим, не говорим само о просторима некадашње Југославије, него на глобалном плану. Ти процеси на неки начин подсећају на оно што се дешавало тридесетих година. Неолиберална идеја отвореног друштва, било да је хвалимо или да је критикујемо, на неки начин се напушта и ми се суочавамо са затвореним друштвима у смислу покретљивости људског живота. САД желе да праве зид са Мексиком, феномен Чеченије у данашњој Русији више не постоји, ту су и мађарски зидови, појачавање граничних контрола и надзора, а и сама идеологија партија које се боре за затварање и немогућност пресељавања, чини заправо једну клаустрофобичну ситуацију и јачање националних држава. Данас је борба за гласачка тела и више се заправо не може говорити ни о идеологијама политичких партија, већ о ад хок конструисаним заједницама у одсуству идеологије. Та одсутност идеологије заправо чини доминантним популизам који постоји кроз медије и који ствара једну мрежу културе забаве, културе потрошње, на месту очекиване друштвености и то је нешто што чини нови тренутак посебним и другачијим од тридесетих година, а опет у тој готово фанатичној тежњи за затвореношћу чистим етничким државама чини га застрашујућим.

Гдје је у тој причи умјетност данас?

Уметност се данас суочила са конфликтом и велики део савремене уметности се више не назива или не заснива на медијима који су уметнички. Заснива се на медијима масовне комуникације, културалним траговима, документима. Ви овде видите да је једини уметнички учинак групе "Irwin" нешто што нису слике, него рамови, или још важније, учинак је преузимање тих портрета из Музеја револуције, који су постављени у контекст савремене уметности. Највећи део савремене уметност, како је рекао један амерички теоретичар, тежи повратку реалном, а опет највећи део тог повратка реалног је везан за различите облике политике. Политика је на неки начин постала тема, али и медиј савремене уметности и савремена уметност је у бити политичка.
 

Оригинални текст можете прочитати овдје


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website