Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Визуелнa умјетност

Бијег пред ђавољом ногом у господској ципели

milossobajic1

Фото: Бански двор

О изложби "Прогон" истакнутог сликара Милоша Шобајића отвореној у викенду иза нас у Каменој кући на бањалучкој тврђави Кастел

Пише: Милан Ракуљ / 17/12/2018


Урбана легенда која се по једном извору збила у Херцег Новом, по другом у Београду, а по трећем у Сарајеву, каже да је Зуко Џумхур, сједећи у башти некакве кафане и пијући шприцер, примијетио како рекреативци трче на оближњем кеју.

Тада се ваљда легендарни писац обратио особи до себе и казао: „Је л' тако да ови никада нису чули за ону пословицу да су инсану чим се роди сви кораци одбројани?“.

На реторичко питање сам је дао одговор: „Да јесу, ваљда не би оволико журили да их што прије утроше“.

Баш као и у анегдоти са Зуком Џумхуром, који се поред писања и много чега другог бавио и сликарством, тако и на сликама његовог млађег колеге Милоша Шобајића – људи једноставно некуда журе.

Међутим, овдје се не ради о наивној и рекреативној журби, овдје је у питању прогон.

„Прогон“ је, наиме, назив изложбе Милоша Шобајића, која је отворена у викенду иза нас у Каменој кући на бањалучкој тврђави Кастел.  Слике и инсталације у овој поставци приказују људе (углавном) без главе, понекад безбрижне са соком у руци, понекад прободене копљем попут Исуса на крсту, а каткад и као дављенике, како некуд одлазе или се батргају бјежећи у непознато да би спасили главу коју немају.

Из слика неријетко извире и коњска или пак ђавоља нога обувена у господску ципелу, која те исте људе тјера да што прије начине довољан број корака не би ли нестали у ништавилу или дошли до даха од силне јурњаве и бјежања.

Да ли ће, међутим, доћи до ништавила или пронаћи спас, одговор се, као и љепота из старог клишеа – крије у оку посматрача.

Оно што је сигурно јесте да је овом изложбом Милош Шобајић приказао како свој, тако и живот свог народа. Овдје, међутим, не престаје градација, јер је обухваћена и једна шира слика свијета у миграцији, избјеглиштву, расулу и хаосу.

Но, кренимо од личног у самој поставци.

Фото: Културиште

Иако у званичној биографији Милоша Шобајића пише да је рођен у јануару 1945. године у Београду, истина је мало другачија.

Неколико мјесеци прије краја Другог свјетског рата, преко планине Папук у Славонији, мајка Милоша Шобајића бјежала је према ослобођеном Београду. У тој бјежанији и јануарској бјелини снијежног прекривача родиће се и будући сликар, чије ће рођење по доласку у Београд бити пријављено тек шест или седам дана касније.

У аутобиографској књизи „Сликај и ћути“, Шобајић ће казати да се готово сјећа бјелине снијега у којој се родио, и исту ће упоредити са бјелином платна која га је чекала и на којем ће се десити сви његови будући окршаји и будућа збивања.

Судбоносно предодређен да, из једне екстремне ситуације, бијело платно претвори у боју, Милош Шобајић посматрачу нуди увид у његову личну, али и вањску бјежанију којом је окружен.

Било да је посматрач побјегао на шприцер попут Зуке Џумхура, или да џогира бјежећи од гојазности или ко зна чега, он ће на Шобајићевим сликама препознати, како свој ужи колектив, тако и цијелу историју принудног кретања људског рода које не престаје до дана данашњег.

Ријеч је, дакако, о кретању, односно бјежању библијских размјера.

О томе у каталогу за изложбу „Прогон“, штампаног у издању организатора исте, Културног центра „Бански двор“, најбоље свједочи текст Маје Т. Искјердо.

„Милош Шобајић један је од ријетких умјетника чије слике приказују тјескобу одвојености од Раја. Његови радови уједно наговјештавају апокалипсу, коначно спадање тамног вела обмане, а самим тим и једног обмањујућег неолибералног, глобалистичког периода“, рећи ће Искјердо у овом тексту додајући притом да Шобајић кроз приказе крваве, угњетене масе људских тијела, која представљају незадовољство цјелокупним системом, тражи нови језик неопходан да би артикулисао своје дјело експресионистичке тенденције.

Шобајић тражи бунт, закључјује Искјердо.

Фото: Културиште

Што се, пак, тиче самог бунта, он је на изложби „Прогон“ највидљивији у засебној инсталацији у којој су приказане руке и ноге завезане тракама. Инсталација симболизује гушење, поред бјежања, најзначајнији аспект поставке.

Ту је и огромно стопало које, помоћу струјних каблова, хоће да ускочи у ограду идентичну оној са грађанских протеста и ту су цијеви обмотане око људских тијела. Ту је жеља давитеља да удави наспрам жеље дављеног да преживи.

„Ти моји дављеници се даве вечно, али увек добију мало кисеоника да преживе, јер је циљ да се преживи и да ми преживимо како би онај који нас гуши могао да настави то гушење. Гушење је константно, гушење траје, ми се осећамо спутани и затворени. Једино што нам се даје то је да се лудо забављамо. Забава је исто један од производа тог новог светског поретка где човек треба да се лудо забавља да не би мислио. Не сме да ствара, него само да се лудо забавља, да живи у анегдоти, у досеткама, где уметничко дело није мисао, него једна велика шарена лажа и велика забава“, казао је поводом ове инсталације Милош Шобајић у емисији Агапе код новинара Александра Гајшека.

Шобајић је код Гајшека у емисији гостовао у јуну текуће године, након што је изложба „Прогон“ била постављена у Новом Саду. Иронично, пола године послије, када је изложба стигла пред бањалучку публику, у медијима је осванула вијест како је поменути новинар постао технолошки вишак на Студију Б.

Афера због непрофесионалног извјештавања са посљедњих протеста у Београду ове телевизије, хронични недостатак новца или нешто треће, све је то тема за неки други текст, али и у овом конкретном случају лака забава о којој је Шобајић говорио надвладала је над нечим истински вриједним.

Било како било, иако се Шобајић у емисији „Агапе“ обрушио и на досјетке и анегдоте, ми морамо овај текст да завршимо управо гдје смо почели - у досјеци и анегдоти Зуке Џумхура.

Дакако, Чехов није узалуд говорио да пушка из првог чина позоришне драме, до краја мора да опали.

Рекли смо да не знамо да ли се поменути догађај збио на кеју Јадранског мора, Саве или Миљацке, али знамо да они што су трчали пред очима једног писца и сликара, испред дјела другог имају само двије опције. Ма гдје се налазили и ма од кога бјежали, изложба „Прогон“, наиме, посматрачима нуди или да се поистовијете са хаосом прогнанства, или да се врате размишљању и екстази пред умјетничким дјелом, за које нови глобалистички трендови сматрају да су одавно ствар прошлости.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website