Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Позориште и филм

Дамбо, још једно Дизнијево ремек-дјело апсурда

Dumbokulturiste

Константно поигравање са стварношћу у Дизнијевим филмовима, чудо је свога времена

Пише: Славиша Радан / 16/01/2019


У сараднји Иницијативе грађана "Култура култури" и Културног центра "Бански двор", вечерас (16. јануар) са почетком у 19:30 часова, у поменутој институцији културе, биће одржана пројекција анимираног филма "Дамбо", насталог 1941. године у продукцији Волта Дизнија. Након пројекције разговор о филму са посјетиоцима водиће драматург Славиша Радан. Прочитајте његов текст о овом остварењу.

Данас, када ми се чини да је наше друштво најподвојеније у посљедњих 25 година, анимирани филм „Дамбо“ представља пунокрвну метафору тренутка у којем живимо.

То је, прије свега, једна тужна прича о страдању појединаца само зато што су другачији - по било ком основу. У Дамбовом случају, у питању је његов физички изглед, тачније, изузетно велике уши због којих постаје предмет изругивања већине.

Пошто је филм социјално изузетно ангажован (настао је 1941. године када је „америчко“ друштво и даље под изузетно снажним притиском расне дискриминације), страдање се  врло брзо преноси и на колектив.

Сцена у којој црнци и слонови усред ноћи раде изузетно тешке физичке послове, при чему су изложени снажном кишном невремену, врло је непријатна сваком саосјећајном човјеку.

Поготово уз ријечи пјесме коју изводе радници:

„Радимо сав дан, ноћ сву, школу никад видјети нећемо - радници смо срца весела.

Кад остали у кревет пођу, радимо готово увијек ноћу - радници смо срца весела.

Мишићи боле, хрбат се ломи, дај нам само јаја и сланине.

Газда виче, удри јаче - све за кревет и храну. Замахни маљем, пјесма ори, црнчи, насмијеши се зори - радници смо срца весела.“

Ријечи ове пјесме, наравно, имају ироничан призвук.

Занимљиво је примијетити који се израз у нашем језику усталио када се описује претјеран рад, рад преко сваке мјере - било да је у питању његова дужина или тегобност – то је израз „црнчити“.

И само постојање овог глагола у нашем језику је занимљиво с обзиром да, од насељавања Словена на овамо, црнчење у буквалном смислу, тј. засновано на боји коже, на нашим просторима није ни могло постојати.

Али зато јесте у пренесеном значењу, међу нама самима – равноправност је овдје ријетко када постојала, можда само у кратком периоду социјалистчког уређења бивше нам државе (седамдесете године).

Данас се поново опасно приближавамо некадашњем стандарду, а то су крајње подијељености, неслободе и све већа неравноправност.

Стога је наша свакодневница (или оно што нас чека у будућности) директна повезница са основном темом коју овај изузетно ангажовани Дизнијев филм обрађује, а то је прије свега неравноправност.

Неравноправност у којој су појединци, тј. обичне људске јединке (попут Дамбове мајке), услијед понижавања властите дјеце од стране „утицајних“ а насилних људи (у филму бијеле газде, власници циркуса) присиљени да реагују у крајњем очају. А насилници и даље, по методи јачег, не питајући зашто ови тако реагују, туку и затварају и њих - сиромашни пук, очигледно је, нема право ни протест да изрази.

Томе ћу додати да глас директора циркуса, те 1941. године, усред Другог свјетског рата, позајмљује, нико други до њемачки глумац Херман Бинг, нацистички симпатизер који је касније, након рата, починио самоубиство. Овим се, на врло јасан начин реферише на германског тиранина онога времена.

А касније, на крају филма, превагу за побједу над диктаторским злом, заједно са предивним ликом миша Тимотија, доносе вране са израженом способношћу за црни хумор, што је иначе обиљежје изузетне интелигенције.

Одјевене су у, за њих типично рухо црне боје – њихово перје.

Овим је изражен јасан симбол побједе црнаца над узурпаторима њихове слободе, поготово што вранама гласове посуђују глумци црне боје коже у препознатљивом црначком сленгу енглеског језика. 

На крају морам поменути и секвенцу са ружичастим слоновима у којој се све претвара у фантазију.

То је, уз сјајну пјесму „Ружичасти слонови ступају!“, још једно ремек-дјело апсурда! Ово константно поигравање са стварношћу у Дизнијевим филмовима, чудо је свога времена. За разлику од данашњице, обиљежене крајњим поједностављивањем, како у свакодневном животу тако и у умјетности. Стога се и не можемо надати ничему другом до крајњем јаду од свакодневнице.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website