Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Књижевност

Данашњи трибуни немају ни мрву Пелагићевог портрета

Vasapelagickulturiste

Васо Пелагић

Пелагић је данас, по ријечима Ранка Прерадовића Деде, значајнији него што је то био у своје доба

Пише: Милан Ракуљ / 06/02/2019


Сто двадесета годишњица смрти човјека који је говорио да су истина и правда у оковима пролази мирно поред нас. Васо Пелагић, великан који је доносио просвећење и залагао се за једнакост, заузврат је прогањан и рашчињаван.

Од народа слављен, јер га је, по сопственом увјерењу, водио здравом разуму, а од власти затваран, јер је, како су они оцијенили, писао "књижевна ругла и суманутости".

У званичним оптужницама писало је да "растура забрањене књиге". Његове књиге јавно су спаљиване, а он је вербално и физички нападан. Рукописи у којима је писало да се само "владом тираније могу пунити џепови", међутим, нису горјели лако. Није се дао ни он. Као љекар лијечио је тијело, а као књижевни прегалац душу.

Дешавало се да чиновнички батинаши који га пресретну на улици из физичког сукоба с њим извуку дебљи крај. Био би то додатни повод да писац "Народних права", односно онај који је "преступник и бунтовник и ко руши ред, мир, имање, морал, вјеру и фамилију", како је његова дјела тумачила аустроугарска, а богами и српска власт, буде проглашен душевно обољелим и затворен у лудницу.

Три хиљаде бијесних грађана Београда 1893. године, како је писала штампа тог доба (Занатлијски савез), наводно је напало камењем болницу у којој је био смјештен Васо Пелагић и одатле га изнијело на рукама говорећи "живео" и "слава ти".

Он се није смиривао. На крају је, како то обично бива код нас, скончао окован попут исте оне истине и правде за које се борио.

Према неким изворима било је то у Забели, код Пожаревца, у затвору који је на злу гласу и данас, 25. јануара 1899. године, а према другим на данашњи дан, 6. фабруара, исте године. Датуми, поготово за то вријеме, нису ни битни.

Битно је да знамо због чега су умови попут Васе Пелагића и Петра Кочића важни, те да се запитамо зашто су завршавали на начин недостојан човјека? Важно је да се замислимо да ли смо на основу њиховог лика и дјела ишта научили до данас? На крају крајева, имамо ли представу колико је сачувана успомена на име Васе Пелагића и шта он значи у садашњем времену?

Претеча Петра Кочића

Прошле године град Бањалука у сарадњи са Народном и универзитетском библиотеком Републике Српске славио је вијек и по од оснивања Српске читаонице при Бањалучкој богословији, која је и условила каснији настанак библиотеке. Чак и основач те читаонице Васо Пелагић стидљиво је помињан. О годишњици његове смрти ове године ипак ни ријечи.

Једно од ријетких удружења које чува успомену на лик и дјело народног трибуна у Бањалуци јесте Књижевна заједница "Васо Пелагић".

"Деведесетих година, када смо ми формирали Књижевну заједницу 'Васо Пелагић', приговарали су нам што смо узели његово име кад је он био такав, такав и такав. Тада је на власти била та национална такозвана партија и она је томе прилазила на други начин. Без обзира на то што се све то догађало 1996. године, били смо упорни у томе да остане и опстане Књижевна заједница 'Васо Пелагић' из простог разлога што смо жељели и у књижевно-читалачком кругу сачувати његово име и његово величанствено дјело", казао је за "Независне" Ранко Прерадовић Деда, књижевник и предсједник Књижевне заједнице "Васо Пелагић".

Пелагић је данас, по Прерадовићевим ријечима, значајнији него што је то био у своје доба.

"Све што је он урадио и све што је написао и казао, било је на путу човјековог учвршћења и људске вјере у боље, у времену у ком је све било нељудско, баш као што је и данас", говори Прерадовић, који је у част Васе Пелагића основао двије књижевне награде.

Ријеч је о наградама "Умовање чистога разума", која се додјељује за сатиру, и "Пелагићев рунолист", која се додјељује за лирику и ентузијазам у литератури. Прошлогодишњи добитник овог потоњег признања, књижевник Ненад Грујичић, у бесједи о Васи Пелагићу, између осталог, упоредио је овог прегаоца са онима који би се на њега могли угледати данас.

"Данас нема срчаних трибуна попут Пелагића и Кочића, нема њихове чисте, свестране и безрезервне жртве. Част потенцијалним изузецима, али њихови напори остају у зони дневнополитичких дриблинга за тренирање строгоће уз аплаузе у своме атару, увек уз лични интерес. Данашњим тзв. лидерима недостаје таленат за духовни подвиг који порађа визију за материјалну основу живота и опстанка. Без духовног капацитета на путу слободе и обнове, нема идентитета и континуитета народа. После потрошеног мандата у равни дневне политике, данашњи лидери (читај: дилери политике) изгледају као порозне и празне вреће на улици, сива лица без утицаја и значаја, намах у забораву, медијски опушци, без суштог трага о своме постојању. Кроз време, немају ни мрву од портрета Пелагића и Кочића", истакао је Грујичић.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website