Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Књижевност

Доба Алексе Шантића зваће се само по њему

aleksasantic1

Алекса Шантић

Ниједан писац није толико наличио на своје књижевно дело колико Алекса Шантић, записао је о овом пјеснику Јован Дучић

Пише: Јован Дучић / 02/02/2019


Навршило се 95 година од смрти Алексе Шантића. Смрт га је задесила у Мостару, граду гдје се родио и гдје је провео већину свог животног вијека, 2. фебруара 1924. Поводом ове годишњице и у знак сјећања на Шантића, доносимо текст његовог савременика и сабрата по перу Јована Дучића. Текст је написан након Шантићеве смрти, а данас се може пронаћи у издањима Дучићеве књиге „Моји сапутници“.

Шантић је био највеће дете у нашој књижевности. Његове песме су пуне нежности и када прете тирану, а нуде наивности и кад се даве у љубавним отровима. Целот живота овај песник остаде без смисла да постоје зли људи и дивље животиње. Не вероваше ни да је Вук издао на Косову, ни да је Вукашин убио Уроша. Изгледало му је до смрти вероватније и да се Сунце окреће око Земље неголи Земља около Сунца. У младости богат и аполонски леп, није разумевао: ни мржњу простака ни завист фукаре; а не делећи људе на добре и рђаве, делио их је само на пријатне и досадне. И сматрао је за људску трагедију што је било више досадних него рђавих.

Шантић је био фанатичан пријатељ и племенит непријатељ.

То је била тако радосна и витешка појава да собом доносаше сунце где год је дошао. Његов стас је било најлепше стабло у људској шуми. У својој малој средини, он беше и њен; Алкибијад и њен Бајрон. Ванредно осетљивог духа и укуса за форму и начине, он ничим није показивао недостатак школе ни одсуство начитаности.

Миклошић у својим старим српским листинама помиње неког босанског велможу Ивана Шантића. И наш песник Шантић у свом Мостару дуго изгледаше некакав велможа, који је онде где је живео истовремено и владао.

Али Шантић је у целом свом животу према животу имао страх од свега што га је премашало; а у свом односу према књижевности, ужас од свега што му је противуречило.

Страховао је од великих градова, великих људи и великих речи. Зато остаде до краја везан за своју малу и тескобну средину. Као птица која има боју тла на којем је рођена, тако и овај нежни песник се не разазнаје на тлу на које је пао. Али зато, место да буде херој живота, он постаде жртвом живота. Он је остао усамљеник и заробљеник у једној средини где се таленат његове моћи није могао развити, ни његови лични догађаји умножити, обогатити, драматисати. Ово је био пораз. На тај начин су све велике тајне живота остале до краја непознате овмм благородном писцу. За све утакмице људских цивилизација он тако остаде по страни, заточеник једног града и предела, где ниједна култура светска није оставила трага.

У његовом малом граду сви су људи имали исте ситне среће и ситне несреће; и веровали само у свете ствари; и одлазили са овог света без своје хронике, чак и без спомена. Мостар је са својом Неретвом узбудљивији него Толедо са својим Тахом; и у Мостару су пролећа радоснија неголи у Соренту; али тамо сви дани и људи личе један на другог. Од свега другог људског у оној земљи беда је увек била најуочљивија; мали човек је ишао погрбљен својом бригом као срамотом.

Први слијева: Дучић сједи, Шантић стоји

Мостар беше таквом сиротињом од Европе одвојен као провалијом. Ништа није покретало тај град из његове камене апатије. Ни бучних дана ни разузданих ноћи, ни уличних инцидената; свет је у подневи спавао по радњама, а животиње лежале насред улице. Истина, народ је живео од поштења и јунаштва, две величине и две лепоте; али и два очајања, ако ништа више није остајало за људску срећу.

Међутим, таленат лирског песника какав је био Шантић, требало је да буде у сталном развијању и непрестаном усијању; и требао му је широки свет и дубока позадина. На жалост, беше друкче суђено. Шантић се могао бунити против непријатеља сто пута јачег, али не против себе и својих навика.

Први у свом граду, Шантић није умео подносити да буде хиљадити у једној другој средини; слављен и размажен међу својима, није могао замислити да се може опстати безначајним или равнодушним међу странцима. Затим, пут у свет, у туђу кућу и туђу културу, то би било вероломство и издајство.

То би значило борбу против Мостара, који му је изгледао да се ипак рађа, макар и споро. Рађао се из ничег, али се ипак уткивао у месо узносио у крв, и мађијски очаравао.

Мостар беше нешто што је господарило целом идејом о људској срећи, и маштом о слави, и смислом о доброти.

Уосталом, онде нико није знао шта је то "широки свет". Зар Беч и Пешта! као што беше случај са београдским писцима, који су у Мостару били обожавани и подражавани, за Веселиновића и Сремца и Митровића, тако је и за Шантића Европа значила синоним нечег што је претило Српству да га потпуно обесвести и оскрнави.

Европа је дозволила да његова земља пређе из турског ропства у аустријско, и да његов народ увек измећари горим од себе. Као Драшко у Млецима, наш човек се одиста саблажњавао такозваног трулог Запада. То је била несрећа за овог писца.

Да је Шантић, напротив, имао моћи да се отргне и оде у широки свет, цело његово дело изгледало би друкчије. На жалост, овај песник до краја живота није знао за једну поносну човечју истину: да изабрани људи не живе од оног што им живот дадне, него од оног што сами од живота отму.

Шантић у младости

[...] Шантић је канда био љубавни песник само у доколици, и заљубљен без много убеђења. Уосталом, љубавни живот Шантићев није трајао него тек нешто до иза тридесете његове године. Онда кад људи почну свој прави лични роман, овај песник је, напротив, већ био завршио цео свој живот срца. Осим тога, његове су љубави биле без драматичности, без сентименталних компликација, без префињених лагарија, без сукоба са самим собом или са женом. Зато у његовим песмама једва ако има мало трага од какве олује и бесанице.

Шантић је, колико знам, волео два пута у животу: најпре једну лепотицу пореклом из Срема или из Славоније, која га је очајно волела, и затим једну патрицијку из Мостара, која га није могла очима видети. Шантић, који је иначе био истински неодољив за ове жене које су га у тим годинама виделе, неодољив и својом мушкошћу и душевношћу и богатством, веровао је да лудује за овом другом љубави. А можда је помало и патио. Истина, не дуже него што треба:

Прошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају.
Друкчије сада твоје очи сјају -
У њима нема ни силе ни власти.

И песник, који није из породице самовољних страдалника какви су понеки песници, брзо се, као и Милан Ракић у таквим приликама, сналази и ослобађа:

За друштво некад не бјеше нам стало,
О себи само говорисмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго,
Сада смо мудри и зборимо мало.

То је зато што Шантић није био љубавник по својој природи; а није био такав јер је био некомпликован, без болесне маште, уздржљив и поносан. И, нарочито, до крајње мере чедан. Љубав за њега није била ни у физичиој страсти, ни у обести сујете, ни у потреби за продубљивањем и проверавањем себе. Којешта! За Шантића је љубав била само једна словенска чежња и једва хришћанска доброта, од којих нити је болела глава ни страдао образ.

Шантић је био господски лен и богаташки немаран, и бежао је од нереда и немира. Зато иако није имао за жене похоту источњака, није имао за њих ни фину духовну потребу западњака.

Љубав је за њега била извесна разнеженоет патријархалног српског младића нашег краја, који девојци даје на поклон јабуку из недара, а од ње прима на поклон мараму иза појаса.

Шантић није знао ни шта је фатална жена, ни жена инспираторка, ни љубавница другарица. Није познавао ни љубавне отрове ни злочиначке обести крви. Зато је његова љубавна туга једва осетна; и ниједна љубавна рана није била без пребола.

Спомен-обиљежје у Мостару

[...] Одиста, све је ово далеко од безумне страсти, али можда и од праве љубавне поезије. Међутим, понављам: у том погледу је Шантић човек свога краја и овог времена. Зар не видите како је Шантић увек са женом (читајте увек са девојком), али у отвореној башти, па било то дању када она бере "распукле гранате" било ноћу када се и она сама расцветава у руже. Лепе Мостарке тог времена нису ни знале за типичне љубавне састанке по каквим мрачним алејама или гарсоњерама.

Мостар је тада био град на Истоку, већма него град на европском југу; жена провирује кроз домаћи прозор или кроз старински капиџик. Ако се у Шантићевим песмама помињу шедрвани, то је због осећања које је свако онде имао о лепоти тога Истока.

Има доста шумних шедрвана по Шантићевим вртовима. Међутим, у целом Мостару оног времена није постајао него само један шедрван, и то на градској улици, и, на жалост, који је једва уопште цурио! Али ово није сметало ондашњим мостарским писцима стихова: тај шедрван у њиховом слуху беше хучнији него цела Алхамбра...

И један добар друг Шантићев из ондашње групице мостарских песника певао је у својим детињастим визијама стари Нил и лепу Лејилу! И то с неком судбинском сујевером, или у магловитом предосећању да ће га једном усуд одвести да неколико година проживи на Нилу и упозна сву чар и сву досаду онамошњих лепих Лејила. Али у погледу Мостара, тај град је одиста у оно доба, и по једном делу становништва, и по највећем делу вароши, био не мање источњачки него Трапезунт или Каиро.

Иначе, као што смо већ видели, у Шантића је и све друго било чисто, просто, безазлено и народско. Без икакве намештености и снобизма.   

Шантић је правио своју саћ за себе и за своје другове, који су га волели и с љубављу читали.

Шантић је правилно мислио: да је права несрећа за песника што његове стихове читају и они који песника не воле; а песма, мислио је Шантић, није никад лоша осим ако је лажна.

Он је веровао у своју песму јер је знао да никад није слагао.

У својој благој екстази, која је до краја остала његова лична одлика, (певао је своју земљу, као што би јој певао тежак који је залива знојем. И певао је народно име, као војник који га је искупио крвљу. И певао је жену, већма као њен брат него као њен љубавник.

И певао свој Мостар, нарочито у својој колоритној песми Зимско јутро, као да је тај град средиште света! И најзад, певао своје родитеље, своју помрлу браћу Јевта и Јакова, и певао домаћи живот у својој породици. А све ово као човек који се никад није попео на брег или на кров да види има ли ичег другог осим онога што га посведневно окружава. — Шантић није Европу волео зато што је мрзео Аустрију и Мађарску; али је мрзео Европу и зато што је био најмање номад од свих људи на свету.

Чак и у свом Мостару, он се кретао само у једној улици. Најзад му је и мали Мостар постао одвећ хучан. У најжалосније дане, последњих година живота, и скромна домаћа соба му је била постала одвећ широком.

Као песник, Шантић ће најдуже остати по својим патриотским стиховима. Они остају везани нарочито за Мостар, као спомен на једно одиста херојско доба тог града. Јер је Шантић, први после старих гуслара, испевао о оној земљи стихове као уметник новог времена. Као Сигфрид, који је сам себи исковао мач, Шантић је тако сам себе направио војником једног раздобља. Зато Шантић и његово време, у оној нашој покрајини, остају можда неразумљиви једно без другог. Свако велико доба имало је свог песника; али је Шантић у оној својој земљи имао једно доба које је припадало само њему. И оно ће се звати само његовим именом.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website