Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Књижевност

Ена Митровска: ГЛАВНИ ГРАД

enamitrovskaglavnigrad

"Главни град" је кратка прича Ене Митровске из рукописа "Приче о господину З.", чије фрагменте премијерно објављујемо на Културишту

Пише: Ена Митровска / 23/01/2019


– Главни град Мадагаскара? Хајде, да видим руке! Неко други? Хајде! Ништа?! Хајде З. реци им, да науче већ једном!

З. сав усхићен као из топа устаде и рече:

– Главни град јужноафричке државе Мадагаскар је Антананариво, зову га још и Тана.

Потом сједе на своје мјесто, у прву клупу поред прозора.

Његова жеља је била до пропутује читав свијет и дао је себи задатак да, ако ништа, онда бар научи главне градове сваке државе на свијету.

Читајући разне географске приручнике сазнао је да на свијету постоји 236 држава, а он је знао да наброји 176 и све њихове главне градове.

Учио је систематски, сваки дан по пет и понављао претходне.

Није га само то чинило посебним, он је у својој основној школи у свему био најбољи. Управо тако! То је био његов бијег од стварности и зато је учио. Само тамо се осјећао сигурно и срећно.

– Мозамбик, главни град Мапуто.

Сејшели, Викторија.

Сомалија, Могадишу.

Еритреја, Асмара.

Хондурас, Тегусигалпа…

Понављао је З. у себи оне најтеже.

С временом З. је престао да машта о путовањима. Путовања су за оне које не знају да маштају.

З. је завршио основну школу одличним успјехом, али не обичним одличним успјехом – З. је био ђак генерације! Могао је да бира у коју ће се средњу школу уписати.

Понуђене су му и стипендије, за које је З. сазнао тек када је порастао.

З. није знао шта жели! Ја не познајем ђака генерације који зна шта жели. Ђак генерације је одличан у свему. Тако и З. Све је отворено!

Школа је завршена и чекало га је дуго топло љето. Његова браћа су изашла напоље да се играју.

З. је навукао засторе на старим шкрипавим прозорима, сјео на свој кревет и обећао себи да је ово посљедњи пут да се игра игре Погоди гдје ћеш да живиш?

Узео је глобус, који је добио од очеве мајке на поклон за десети рођендан, ставио га на радни сто, затворио очи, јако га завртио и спустио прст.

Конго, главни град Бразавил! – Па то је безвезе! – уздахнуо је.

Разочарано је сјео на кревет, поново затворио очи и замишљао Лувр, Јелисејска поља, Ајфелов торањ…

­– Тако би било лепо отићи одавде! – изговорио је тихо за себе.

З. је, ако би баш морао да изабере омиљени предмет у школи, бирао ликовно. Са навршених 14 година З. је знао тако много о сликарству, али о томе другом приликом.

Његов сан о посјети Лувру и о томе како би можда средња умјетничка школа била идеална за њега, прекинула је његова мајка. Без куцања, отворила је врата његове собе и рекла:

Дошао ти је стриц!

Од када их је напустио отац или како је З. волио да каже – муж моје мајке – о њему и његова два брата бринуо се стриц.

Стриц је имао супругу и двоје дјеце, дјевојчицу Е. и дјечака В.

Е. је била повучена, мирна баш као права дјевојчица а В. дрзак и напредан баш као прави дјечак, који ће касније постати амбасадор своје Велике земље.

Е. је остала мирна и повучена.

Стриц је знао најбоље. Он је имао најбољи метод за васпитавање дјеце. Он је завршио Вишу пословну школу и радио је као рачуновођа. Он је био тај који је знао са бројевима, умио најбоље са ријечима, наговорима, преговорима… и свим радњама како би се дошло до циља, а код таквих људи циљ је увијек исти. Циљ је…

З. је поштовао стрица, није га волио али га је поштовао, чак га се помало и прибојавао. Устао је са свог кревета и отишао у кухињу, гдје су мајка и стриц сједили и пили чај од шипка.

– О, момак сад се устаје?! – иако је сат откуцао 15.30, иако је З. већ одавно доручковао, ручао и обавио све своје обавезе. Стриц је скоро сваки пут на сличан начин започињао разговор са њим.

Здраво! – узвратио је З.

Па, како иде?

Добро.

Ниси баш говорљив! Слушај, немам много времена. Ти знаш како стоје ствари! – и баци карту за Велики град на сто и уписни материјал за средњу школу, али то није био било какав уписни материјал за средњу школу, то је био уписни материјал за Војну школу, нешто што З. није могао ни да замисли. – Зар он који је знао… Зар њему… Зар…!?

З. је сјео за сто и погледао у мајку која је гледала кроз њихов стари прозор. Поново погледа у стрица. Стриц га је гледао право у очи:

Данас је субота, до понедељка треба да јавим другару шта смо одлучили. Ово је најбоље за тебе! Онај мајмун се не јавља и не помаже твојој мајци, а ту су и твоја браћа! Знам да ти није први избор! Али мислиш да је мој сан био да будем рачуновођа, их?

То није битно, него, боље почни да се пакујеш! Ја сад идем – брзо погледа на свој ручни сат са изблиједјелом црном наруквицом, устаде, потапша га рамену и оде.

З. је остао да сједи за столом. Гледао је кроз стари прозор и осјетио слабост кроз цијело тијело. Привуче уписни материјал, окрену се према мајци и врло тихо је упита:

– Зашто ми ово радиш?

З. је био на прегледу и добио вакцину против… против свега.

З. је био на најнеугоднијем прегледу за цијели живот – прегледу простате. З. је тада имао само 14 година.

З. је у интернату. Сваки трећи дан једе пасуљ и шампиту. Умјесто чаја пије кувани какао јер је његов укус најближи чоколади.

З. је у Главном граду и покушава да заборави Париз. З. има све петице, једино из предмета Тактика јединица пјешадије има задовољавајућу оцјену.

З. је за распуст остао у Главном граду.

З. често размишља о парку Тиљерије, иако га никада није видио и, како стоје ствари, никада га неће видјети.

З. је за четири године, колико је био у средњошколском интернату, само два пута отишао кући.

З. је први на списку при упису на Војну академију.


Ваше име:


Ваш коментар:


26/01/2019

Olivera


Vratih se u neku drugu dimenziju SDO obroka.


26/01/2019

Alma Ristanić


Draga Ena priče su ti odlične i kad sam u prilici rado ih čitam. Nadam se da ću i knjigu kupiti...puse šaljem


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website