Филм о времену суноврата сваке људскости

Пројекција филма "Дневник увреда" из 1994. године, сценаријско-редитељског двојца Гордан Михић – Здравко Шотра, биће одржана на сцени "Петар Кочић" у Народном позоришту Републике Српске у уторак, 29. јануара са почетком у 19:30 часова.

Пројекција ће бити уприличена у знак сјећања на недавно преминулог глумца Марка Николића, а након исте разговор о филму водиће драматург Славиша Радан.

Прочитајте Радован текст о овом филму.

2. јануара ове године, умро је Марко Николић.

Већини публике  познат по серији “Бољи живот”, једној од најгледанијих југословенских телевизијских серија, или можда по улози Карађорђа у два пројекта - у телевизијском филму Ђорђа Кадијевића “Карађорђева смрт”, а онда и у ТВ серији Ђорђа Кадијевића “Вук Караџић”.

Након одлуке да једно вече Филмотеке посветимо Марку Николићу, ниједног тренутка није било дилеме шта приказивати.

У оваквом, политички веома турбулентном тренутку нашег друштва, приказивати рецимо “Карађорђеву смрт”, филм са националном тематиком и то још из периода ослобађања од Турака, било би потпуно ван контекста, баш као што су и ван контекста данашње приче о наводној угрожености Републике Српске.

Стога се "Дневник увреда", некако сам по себи намеће, с обзиром да третира 90-е године прошлог вијека које представљају почетак суноврата сваке људскости, тј. почетак потпуног срозавања свих вриједносних критерија, а који су данас, тридесетак година послије, како видимо, сведени на нулу.

Управо ово исто констатује и Дуда, лик из филма, а тумачи га покојни Мића Томић: “Ма ово лудо време, уништило је све! И породичне везе, и обавезе, све! Свак само себе гледа.“

"Дневник увреда" је настао по сценарију Гордана Михића, једног од најпродуктивнијих сценариста српске и југословенске сцене.

Мноштво је култних филмова реализовано по његовим сценаријима, а поменућу само неке – "Чувар плаже у зимском периоду", "Пас који је волео возове", "Балкан експрес", "Варљиво лето ’68", "Заборављени", "Танго аргентино", "Туђа Амерука" и многи други.

Како се може закључити из ових наслова, јасно је да је Михић у својим причама социјално врло ангажован. Тако је и у "Дневнику увреда", у коме актери, у изузетно тешким тренуцима који су их задесили, настоје сачувати “достојанство”. Ријеч достојанство није случајно стављена под наводне знаке - желим назначити како је значење те ријечи веома промјењиво, а филм нам то савршено предочава – како се времена мијењају, и сама ријеч камелеонски добија сасвим другачији контекст. А баш је такав случај и са општим тренутком у коме живимо, гдје сваки појам има двије категорије – некад и сад.

Филм је режирао Здравко Шотра, а како се лако може примијетити да се на снимању и није баш много понављало, што значи да је буџет био више него скроман, тако и филм самим собом у потпуности одражава вријеме у коме се снимало (1994), али исто тако и вријеме које третира, а то је година раније - 1993.

У једном моменту, у филму се изговори реченица: "Господин Сушић копа по контејнерима!"

Тада, у вријеме када је суноврат тек отпочињао, таква реченица је представљала нешто застрашујуће и одзвањала је попут најгоре катаклизмичне море, какву само сан може донијети.

А данас? Данас је копање по контејнерима наша свакодневница и скоро да га и не примјећујемо. То би нам требао бити више него очигледан аларм да схватимо да живимо у духовно потпуно осакаћеном друштву.

Толико осакаћеном да је скоро било какво дјеловање ван овог алармантног упозоравања, ма колико да је смислено и корисно, у ствари, постало бесмислено. Као што каже Карло, кога игра Власта Велисављевић: "Не могу да ћурличем на виолини док око мене све пропада."

Или Ана, коју тумачи Вера Чукић: "Не могу више да идем на књижевне вечери. А знаш колико сам то волела. Ниједан уторак нисам пропустила... Сад ми некако све то изгледа апсурдно."

Стога је и Филмотека у овом тренутку, истовремено и бесмислена али и потребна - да би нас можда пробудила из летаргије у коју смо већина нас запали.