Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Књижевност

Горан Ђерић: ЖИВОТ И СМРТ У ТРЖНОМ ЦЕНТРУ

gorandjeric

Горан Ђерић

У тржном центру сам научио и да говорим, прва реч коју сам изговорио била је „тотална распродаја“, то су заправо две речи, али ваљда сам био напредно дете

Пише: Горан Ђерић / 11/02/2019


Рођен сам у продавници ципела, било је неко снижење, и до 60 посто, па је моја мама уместо у породилишту била у тржном центру. 

У тржном центру сам научио да ходам, мама ме је водила од радње до радње и тако сам корак по корак проходао.

Тата је имао обичај да ме затвори у дечију играоницу где сам се спуштао низ тобоган, док би он седео у ресторану брзе хране и чекао да се  изморим, па бисмо ишли кући на спавање. Једном ме тамо и заборавио, али ја ништа нисам приметио јер сам у тржном центру проводио више времена него код куће.

У тржном центру сам научио и да говорим, прва реч коју сам изговорио била је „тотална распродаја“, то су заправо две речи, али ваљда сам био напредно дете. У тржном центру сам научио и да пишем – А као акција, Б као бутик, В као visa card, Г као готовина, Д као динар…

И да бројим и то у процентима - 30%, 50%, 80%.

У тржном центру сам се први пут и заљубио. Упознао сам је на покретним степеницама. Јурили смо се тако, она се пењала, ја сам се спуштао, тако у круг, док ми није досадило…

У међувремену сам пошао у школу, а како се тржни центар налазио на сред пута од моје куће до школе, на месту где је некада давно била библиотека, сваки дан после часова сам свраћао тамо и посматрао људе како су срећни док троше муком стечене паре на ствари које ће им краткорочно користити (или неће уопште), а дугорочно заузимати место у њиховим малим становима са великим киријама.

У тржном центру сам се први пут потукао, у реду за касу, а како је време пролазило, а ја стасавао, тамо сам се и први пут запослио, у хипермаркету.

Гурао сам колица и постављао робу на рафове. Послови су се ређали, ја сам напредовао да би догурао до менаџера у продавници женских парфема…

Живот је био диван, као на реклами за новогодишње попусте са све Деда Мразом. Године су пролетеле у сјају излога, савршено исполираним плочицама, миришљавим освеживачима простора,  вечним распродајама које су деловале као да се никада неће окончати.

Једног дана сам се попео на кров тржног центра, погледао сам у небо и скочио... Можда сам само хтео да полетим.

Пао сам доле на паркинг, на чијем месту је некада давно био парк са спортским теренима, и разбио се о бетон. Чуо се женски врисак, нека девојка је управо тог тренутка добила наградно лакирање ноктију у салону лепоте, имали су неку промоцију. Мене нико није ни приметио, само су дошле теткице, полиле су велику црвену флеку водом и мало то изрибале како би људи несметано могли да наставе са својим животним рутинама, као што је гурање колица из продавнице ка гепеку кола… Јебига.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website