Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Визуелнa умјетност

ИН МЕМОРИАМ: Борислав Алексић

borislavaleksic

Фото: НН

Академик Миливоје Унковић о свом преминулом пријатељу и професору, сликару и графичару Бориславу Алексићу (28. април 1936 – 16. јануар 2019), који се повукао из јавног живота почетком деведесетих година прошлог вијека

Пише: Миливоје Унковић / 24/01/2019


Треба имати и среће, на животним раскрсницама и испреплетеним судбинама, и упознати људе који ће вам постати тако потребна животна и пријатељска вертикала, сваки сусрет учинити незаборавним и с још већом жељом за поновним виђењем.

Припадам оној генерацији ученика у Школи за примијењене умјетности у Сарајеву,  давних шездесетих година прошлог вијека, који су имали среће да упознају младог, даровитог и комуникативног професора Борислава Алексића, преданог свом педагошком позиву, тактичног и сензибилног при свакој изговореној ријечи, његове коректуре разоткривале су нам суштину умјетничког приступа у стваралачком процесу, његовим доласком схватили смо суштину свјетлости, а то је вертикала умјетности.

Борислав Алексић, један од најзначајнијих графичара, сликара и педагога на српском културном простору, рођен је 1936. године у Сарајеву, завршио је Школу за примијењене умјетности у Сарајеву 1955. године, те Академију примењене уметности у Београду 1958.

Био је професор у Школи за примијењену умјетност у Сарајеву, а потом један од оснивача и професора на Академији ликовних умјетности у Сарајеву (1972-1982).

Његова умјетничка и излагачка каријера започиње 1960. године.

Досљедан својим животним, стваралачким и моралним начелима, изоштрене чулности и високоестетских критерија, Алексић остварује ону најбитнију синтезу унутрашњег духовног поимања сопствене филозофије живота и тактилне трансформације истог у нове, оригиналне и само њему специфичне ликовне форме.

Његов чувени циклус "Пут у ништа", који је трајао до посљедњег дана, јесте антологијски, јесте један од најзначајнијих у нашој савременој умјетности, што потврђује и међународна награда Гранд Приx на ИИИ бијеналу графике у Фиренци (1972), Награда УЛУБиХ-а (1973) и Двадесетседмојулска награда СРБиХ (1975).

Графичке технике, па и сам технолошки процес, можда најближе Алексићевом сензибилитету, су дуготрајан процес, скучених могућности кориговања, савршена дисциплина у реализацији бакрописа и одштампаног графичког листа, који му је пружао довољно временског простора да своју умјетничку идеју доведе до перфекције, јер ништа није препуштао случају.

Управо због те савршене самодисциплине у свом стваралачком процесу, његови графички тиражи су сведени на минимум, али њихова умјетничка вриједност досегла је највишу љествицу графичке културе.

И ако његов графички опус квантитативно надмашује сликарски, то не умањује вриједност и значај сликарских дјела, јер Алексић је увијек на висини свог умјетничког задатка, без обзира на употребу технолошког процеса, а његова поетика је увијек обојена препознатљивим Алексићевим сензибилитетом.

Борислав Алексић припада оним ауторима који својом скромношћу живе тихо и ненаметљиво, увијек дају предност умјетности над именом, али због своје хиперсензибилности дубоко осјећају и преживљавају све наше животне и друштвене судбине.

При избијању грађанског рата деведесетих и распада СФРЈ, потпуно се повукао из јавног живота. Наша регионална трагедија оставила је дубоке трагове и ожиљке на његовој духовној сфери.

Довољно свјестан националне припадности, а исто толико космополита, као што је и његова умјетност. Без обзира на самоизолацију аутора, био је ред и наша обавеза да још за живота буде реализована ретроспективна изложба у неком од музеја Републике Српске.

Као његов ученик у средњој школи имао сам привилегију да будем и колега Боре Алексића на Академији ликовних умјетности у Сарајеву, од кога сам добио позив послије завршетка студија на АЛУ у Београду да будем његов асистент. Вјерујем да веће части нема већ када вас позове професор да му будете сарадник на тако осјетљивом педагошком задатку.

Иако нисам имао никакву жељу да се бавим педагошким радом, моје поштовање према бившем професору и његова вјера у моје предиспозиције, на мојој животној раскрсници, прихватио сам понуђени пут и надам се да сам оправдао указано повјерење мога драгог професора, колеге и пријатеља.

Животне судбине су нам се испреплитале скоро пуних шездесет година, уз обострано уважавање и поштовање, штитећи достојанство умјетника и умјетности, наши стваралачки циклуси игром случаја подударни су у схватању живота, твој, драги мој професоре и пријатељу; "Пут у ништа", и мој; "Пут ка небу", оба су метафора вјечности и покушај да досегнемо универзум.

Збогом, драги мој професоре и пријатељу Алексићу, почивај у миру.

Извор: Независне


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website