Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Позориште и филм

Омаж Душану Макавејеву (1932-2019)

dusanmakavejev1

Душан Макавејев 2016. године

Макавејев, посљедњи од велике филмске тројице која је створила модерни српски и југословенски филм, "цимнуо" је свијет око нас, пише Божидар Зечевић

Пише: Божидар Зечевић / 29/01/2019


Један од најзначајнијих стваралаца српске, европске и свјетске кинематографије, идејни творац "Црног таласа", редитељ и сценариста Душан Макавејев преминуо је 25. јануара у Београду у 87. години.

Тим поводом јуче (28. јануар) у Југословенској кинотеци почела је велика ретроспектива посвећена овом редитељу.

Ретроспектива ће трајати током цијелог фебруара, а комеморативни скуп биће одржан 4. дана тог мјесеца, са почетком у 13 часова. Скуп ће организовати Филмски центар Србије, у сарадњи са Југословенском кинотеком.

Кинотека је најавила да ће од предстојећег Феста, који ће бити одржан од 22. фебруара до 3. марта, њена свечана сала носити назив "Душан Макавејев". Четрдесет седмо издање Феста биће одржано под слоганом "без заштите", алудирајући на назив филма Душана Макавејева, и такође ће протећи у његову част.

Између осталог, "Београдски победник", чувена награда овог филмског фестивала, постхумно ће припасти управо Макавејеву.

По писању београдских медија, супруга покојног редитеља није жељела да обавијести јавност о његовој сахрани, а Културиште овом приликом преноси текст филмског критичара Божидара Зечевића, преузет из Вечерњих новости, који дјелимично доноси значај лика и дјела великог аутора.

Мистерије организма

Отишао је последњи од велике тројице који су стварали модерни српски и југословенски филм. Тачније, "златно доба" нашег филма, рођено у шездесетим и седамдесетим годинама прошлог века, онај међународно признати врхунац уметничког стваралаштва једне земље, коју је тада водећи француски критичар Марсел Мартен назвао "малом филмском планетом".

Александар Саша Петровић, Живојин Жика Павловић и Душан Макавејев (и он је, као и сви ми, имао надимак, по коме ћемо га и овде звати) водили су готово две деценије филмско коло у које су се биле ухватиле домаћа и светска филмска критика и "мејнстрим" фестивалске публике, па је уз њих пажњу привукла и читава плејада не мање вредних наших филмских аутора из свих средина. Али ова тројица обележила су ону епоху на коју смо данас поносни, најважнија поглавља у још ненаписаној историји српског филма.

Међу њима Мак је заузимао супериорно место побуњеника и вечитог алтернативца, интелектуалног кваритеља свега устаљеног и устоличеног.

Не може се рећи да му то није донело међународну славу и пажњу јер је у тим бурним деценијама цео свет сурфовао по врху интелектуалног цунамија: ценио се и хвалило само оно што је рушило.

Југославија, и сама један радикалан експеримент, неминовно се тада примицала ивици пропасти, рубној зони у којој су цветала сва - ама баш сва! - "златна доба" у повесници света.

У млађим данима

Маку је тада успело да у грађански биоскоп Запада унесе дух њујоршког андерграунда, што није падало на памет ни самом патријарху америчке авангарде Џонасу Мекасу, који је умро пре неки дан, загубљен негде у овом смртоносном времену.

Дa, Макавејев је први од "велике тројице српског филма" стекао неподељено међународно признање. Ни данас нема значајније светске филмске енциклопедије у којој није заступљен чланком средње дужине. Дуго времена наш филм се и распознавао по Макавејеву, тада већ "грађанину света" и нотабилитету свих важнијих филмских форума.

Брзо је постао водећи филмски интелектуалац епохе на прелому миленијума. Његови играни филмови (да их овде још једном наређамо) "Човек није тица" (1965), "Љубавни случај службенице ПТТ" (1967), "Невиност без заштите" (1968), "WR: Мистерије организма" (1971), "Недостаје ми Соња Хени" (1972), "Swееt movie" (1973), "Mister Montenegro" (1981), "Кока кола Кид" (1985), "Манифесто" (1988), "Горила се купа у подне" (1993) и "Рупа у души" (документарац, 1994) постали су део светске филмске баштине и чувају се у збиркама свих важнијих филмских архива; често се оданде ваде у разним приликама, најчешће ауторских ретроспектива, по којима Мак, у односу на остале, држи необорив рекорд.

Осим оригиналности, инвенцији и уметничкој снази својих филмова, Мак ово дугује свим изразитом, несвакидашњем дару за друштвену комуникацију, нарочито у кризним околностима. Имао је фасцинантну харизму. Свету се обраћао непосредно, на одличном енглеском и неколицини других језика, увек користећи необичне, изненадне језичке обрте, што је иначе била важна ставка његове животне (по)етике: "Уметност треба цимнути, па шта буде!" написао је 1958. године у београдском "Делу" поводом америчке изложбе, на којој су се Калдерови "мобили" могли цимати, на ужасавање ондашег културног Београда!

То је остало његово гесло до самог краја. Више од тога, Мак је такво своје животно вјерују проширио на остатак микрокозма.

Цимао је свет око нас.

И цимао га у свакој прилици која му се указивала, што је својим делом - једном од најжешћих субверзија икада виђеним и оствареним у модерном времену - потврђивао и изнова спроводио у живот.

Тиме се потврдио као аутентични, можда и једини преостали представник светске авангарде, чије су се две кључне особине - радикална воља и субверзија - већ одавно утопиле у мртвило снобовских галерија и музејских фундуса.

Подземље (underground), које је постало надземље (overground) више није био његов свет. Када је то осетио престао је да прави филмове и почео да сведочи једном "туђем веку" иако га је исти он први најавио, први увео у постојање и погодио у уметничку срж.

Човек двадесет првог века доживео је и његов крај пре свих нас.


Ваше име:


Ваш коментар:


31/01/2019

Amir


Osamdesetih godina kao student BU ,dosta vremena sam provodio u Kinoteci,SKC,Domu kulture SG ,gledajući velike i male filmove,uglavnom velikih umjetnika poput Maka.
Mislim da njegov opus ravnopravno staje rame uz rame sa : Tarkovskim,Bunjuelom,Antononiem,Godarom,Velsom i ostalim genijima filma.
RIP
Bili smo sretna djeca.


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website