Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Репортаже

Париз или шта је то град-сновиђење

pariz1

Фото: ПутујБоље

Има градова који се могу поносити својом историјском баштином, али коју су мртви изнутра. То су градови-музеји. Париз је нешто друго. Париз је живи сан

Пише: Борис Максимовић / 29/12/2018


Никад нисам волио одсјечне изјаве „или-или“, али сад једноставно морам бити искрен и према себи и према другима.

Париз је најљепши град на свијету.

И није то зато што ја или неко други мисли да је тако. Једноставно, постоје градови и постоји Париз и ко га једном види не може се вратити онакав какав је тамо отишао.

И сад би требало да опишем на двије-три стране у чему је та чаролија Париза, али сједим и гледам у екран не знајући шта да кажем.  А написати нешто као „то се не може описати ријечима“, без обзира на то колико је истинито, никако не би имало смисла, јер чему онда овај текст.

Иво Андрић једном је рекао како је једина ствар коју је икада пожелио да може описати све што види и што осјећа.

Нема ништа теже од тога, јер ријечи су само љуштуре, имају ефекат само за оног ко зна о чему се ради.

Како описати осјећај заљубљености некоме ко то никада није осјетио? Како да неко ко је одрастао у изобиљу схвати тренутак нечијег животног слома? Превару вољене особе не може ни да појми неко ко није био преварен.

Описивање је као загонетка, смијеш да употријебиш све ријечи осим оне која је рјешење загонетке. Не смијеш да кажеш нешто као „Париз је чаробан“, мораш дати све од себе да натјераш некога да бар на тренутак наслути ту чар описујући ритам улица које те као вртлог увлаче у себе, боју фасада за које ти се чини да би их могао гледати до краја живота, пулс града који се осјећа на сваком мосту, у свакој уличици, на сваком тргу гдје се мијешају они који су имали среће или могућности да се ту роде и живе и они што не испуштају фотоапарат из руку да би све то сачували од сопственог заборава. 

Данас, кад више аристократија нема значај као некад, аристократа је онај коме у родном листу, у рубрици „мјесто рођења“ стоји нека од свјетских метропола, а праве и истинске метрополе нису градови-скоројевићи који су прије педесетак година својим облакодерима кренули у небо као модерне Вавилонске куле.

„Куће изгоре, имања пропадну, новац се замени, библиотеке растуре, али место рођења увек ти је уписано у пасош, ма где путовао. ‘Хоћу да мом унуку (то мени) поклоним нешто за цео живот – најбоље место рођења на свету: Париз!’ И заиста, месец дана пре порођаја, одвела је моју мајку у Француску и тако се ја родих у Шеснаестом арондисману, тачније у бакиној породичној кући, у Rue des Belles Feuilles 75“ – говори професор Мишел Бабић из романа „Уна“ Моме Капора.

Кад човјеку понестане ријечи, онда нема другог избора него да се обрати онима који су давно прије њега писали о томе тражећи на прашњавим страницама одбљесак својих мисли и импресија.

С једне стране, то је мали пораз оног који пише, јер се сукобљава с препреком коју не може пријећи. С друге стране, то је напредак, ријешио си чвор, макар уз туђу помоћ, и одсад па до краја времена, знаћеш преточити осјећање у ријечи и то је једна непозната ствар мање на овом свијету за тебе. А то уопште није мало.

Описујући једно париско прољеће негдје почетком двадесетог вијека, Јован Дучић је написао ове редове:

„Пролеће је, јер јучерашње среће не изгледају више среће; јер је љубав и неверство у ваздуху и води; јер су жене данас лепше него икада пре у животу; и зато што се пробудимо са једним стихом у памети и једним новим женским именом на уснама; и најзад, што прођемо кроз Латински кварт као стари грчки бог кроз златну кишу.“

Као бог кроз златну кишу. Не постоји краћи ни бољи опис осјећаја који обузме човјека кад с вечери прође кроз Латински кварт и осјети истинску срећу само зато што је ту.

Људи се довикују да надгласају кључалу атмосферу улице, негдје од Сене допиру звуци гитаре, у предивним и једноставним бистроима сједе неки срећници и пију вино са дјевојкама које изгледају као да су изашле из неког старог француског црно-бијелог филма, а ти немаш ни десети дио пара потребних да сједнеш у један такав ресторан и највјероватније никад нећеш ни имати, ни пара ни такве дјевојке, али то ти ни најмање не смета. Довољно је што си ту.

Довољно је да знаш да такви призори не постоје само на разгледницама и сликама, да нису намјештени само за једну експозицију апарата.

Како описати тај тренутак среће без ичега? Опет морам да прибјегнем Дучићу:

„Сва су врата овде пред нама затворена; сви кухињски огњеви погашени; упрскају нас кола која би требало да буду наша; и други човек води под руку младу жену која би понекад већма волела да виси о нашем рамену. Али је Париз толико огроман и сјајан да се пред њим све наше личне беде губе као ништарије. Само тај осећај да живимо у Паризу чини нас човеком срећне звезде.“

У Париз смо допутовали након Амстердама и Брисела. Нисам могао да се отмем осјећају да је Амстердам обична рупа, европска прчварница, а Брисел само симпатични градић, мало удаљеније предграђе Париза. То, наравно, није тако, оба града су једноставно предивна, сваки на свој начин, и о томе нема приче. Али тај осјећај је ту и неће да оде.

Париз је шок. Превише умјетности и културе уопште одједном за неког ко долази из једноличних балканских градова. Обично се мисли да је Лувр само музеј. Лувр је један мали град са бутицима, ресторанима, књижарама... Ништа лакше него изгубити се у њему. Људи се обично изгубе негдје у египатском дијелу музеја, између саркофага и сфинги које је Наполен донио са својих похода по земљи фараона.

Ана Ахматова у својим записима сјећа се да је Модиљани једно вријеме био опсједнут Египтом, да ју је водио у Лувр да види само тај дио и да је говорио да је све остало – tout le reste – недостојно пажње.

„Цртао је моју главу с украсима египатских царица и плесачица и чинило се да је посве занесен великом умјетношћу Египта. Очито је Египат био његовим посљедњим заносом.“

Неко је израчунао да би, ако би се задржали по минут-два поред сваког експоната, било потребно годину дана да се прегледа сав Лувр. Прођеш кроз одјел француског револуционарног сликарства, гледаш огромна платна Жак Луј Давида, Николаја Пусена, онда након неког времена дођеш до италијанске ренесансе и ремек-дјела Микеланђела, Да Винчија, Рафаела и осјећаш умор, врти ти се, бациш поглед чисто да испоштујеш старе мајсторе, да не кажеш да их ниси видио и одеш даље.

Као да не гледаш оно што је Европу начинило Европом.

Уђеш у просторију гдје Монализу чувају непробојно стакло и два чувара и гдје се стотинак људи диже на прсте да је услика. Усликаш тих стотинак људи и прођеш даље. Тек након неког времена схватиш гдје си био, кад почнеш да сабираш утиске.

Не можеш да не осјетиш узалудност те бесмислене трке у потрази за љепотом.

Црњански је то рекао љепше можда од било кога другог у једном од својих писама из Париза:

„Ишао сам по позориштима, школама, изложбама, скупштинама и једнако размишљао шта да вам све јавим. Сад, кад треба да почнем да се препирем, да нападам, да браним, све ми се то чини смешно и досадно. Волео бих месец дана, месец дана, сваки дан, сто пута, да вам јавим: не бојте се, сетите се вечности, све је добро, нема греха, нема закона, нема јаве, гледајте у небеса, удишите зрак безбрижно, долази пролеће, ослободите се свега.“

Али најљепша ствар у Паризу није нека зграда, није то ни поглед ноћу са врха Ајфеловог торња, од којег сузе крећу јер очи нису навикле на толику количину љепоте.

Није то ни бескрајна колекција Лувра, већ невјероватни ритам града, гдје ти се чини да можеш осјетити његов ритам ако легнеш на улицу. Град просто пулсира. Свуда неко нешто свира. Вече је и гитарски дуо забавља људе на степеницама поред Сене. Док пролази ријечни брод, неки момци скидају хлаче и показују дупе онима на броду. У метроу све одјекује од неког џеза.

Испред зграде Опере група момака комбинује модерни плес, брејкденс и класичну музику, сад играју уз неки латино ритам, сад уз неку клавирску сонату. Одмах до њих, на углу Опере, двадесетак дувачких инструмената свира све што људи траже.

Неки траже Бреговића, а они почну своју верзију Кустурице и Но Смокинг Оркестра.

„Док је мене Јашара, живога, здравога, Љубица се удат неће!“

Они су опсједнути неким Балканом за који ми кажемо да је митски, да не постоји, али смо и ми исто тако опсједнути Паризом, за који и они кажу да не постоји.

У том неком процјепу између измаштаних и стварних свјетова нашли смо се уз звукове трубе.  Нешто даље, црнци из неког од безбројних предграђа што данас можда више представљају Париз него што га представља Монпарнас свирају неке афричке ритмове уз бонгосе и тарабуке, изгледају као да су јуче стигли из неке западноафричке колоније. 

Има градова који се могу поносити својом историјском баштином, али коју су мртви изнутра. То су градови-музеји. Париз је нешто друго. Париз је живи сан, град у којем осјећаш сву пуноћу живота оплемењеног љепотом док ти се жмарци пењу уз кичму, а лептири раде у стомаку, као кад видиш жену коју и не познајеш, а знаш да желиш с њом да остариш. И нема потребе да затвараш очи и замишљаш призоре, јер је све већ створено и сан је давно постао статуа, зграда, цвијет или асфалт који пулсира од живота...

 

Текст је преузет из књиге Бориса Максимовића "Хаџилук племенитом сну". Књигу можете наручити овдје
 


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website