Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Књижевност

Пјесник који није прихватао ништа осим среће и живота

miljkovickulturiste1

Да га је здравље послужило и да га није "убила прејака ријеч", данас би славио 85. рођендан. Бранко Миљковић, ипак, доживио је тек 27 година

Пише: Милан Ракуљ / 29/01/2019


У једном нишком предграђу у кући комшија гледао је слику њихове мртве кћерке и сестре, заљубио се у њен лик и написао пјесму, коју ће касније назвати тријумфом поезије и живота.

Пјесникова комшиница преминула је у тој истој кући од посљедица савезничких бомбардовања Ниша деценију и можда још коју годину раније, несвјесно условивши настанак данас већ класика српске књижевности.

Ради се о пјесми "Узалуд је будим", чији би творац, да га је здравље послужило и да га није "убила прејака ријеч", данас славио 85. рођендан. Бранко Миљковић, ипак, доживио је тек 27 година.

Да ли се водио Сенеком да паметан живи колико треба, а будала колико може, или мишљу Леонарда да Винчија да је вријеме ту довољно дуго за оне који су спремни да га искористе, није познато.

Познато је да је предмет увијек истих расправа прича о томе да ли се физички крупни Бранко Миљковић објесио о танку грану у маскимирској шуми или су га ту други поставили.

Међутим, овдје није ријеч о смрти, него о животу и рађању.

Мотив смрти у Миљковићевој поезији приписаћемо његовом одрастању у Другим свјетским ратом захваћеном Нишу. То је, хтио он то или не, оставило посљедице на иначе духом веселог младића.

"Видех слепе воде Стикса и блато мржње /видех град у пламену и жене чије су руке змије /видех зид плача без звезда /и чух речи бола у вртлогу /оних који су постали дрво или камен /и не могу се смрти надати /оних јадних који се никада нису родили", ријечи су младог Бранка Миљковића из "Првог пјавања". Истог оног Бранка који је, по књизи "Убијени песник" Косте Димитријевића, у преломним годинама у родном граду више био запажен по дугој коси него по стиховима.

Звали су га, како поменута књига каже, Тарзан, јер је пустио косу до рамена подражавајући изглед вољених класика Шекспира, Балзака и Пушкина као и Лазе Костића.

Из родног града Миљковић неће ући у књижевност, то ће ипак, по доласку на студије филозофије, учинити из Београда.

"Нов нараштај песника, који се афирмише у другој половини педесетих година, дошао је на припремљен терен и већ на самом почетку показао низ предности, што су им омогућиле брз продор у књижевност: знатну књижевну културу, познавање страних језика и светске поезије, негованост израза, овладаност разним песничким техникама, преурањену зрелост. У том нараштају јавља се неколико оријентација. Најизразитија је неосимболичка. Њој припада главни песник овог поколења Бранко Миљковић", пише у "Историји српске књижевности" Јован Деретић, представљајући у овом капиталном дјелу Миљковића и као есејисту, критичара, преводиоца.

Прва објављена књига Бранка Миљковића из 1957. године носила је управо назив "Узалуд је будим", а услиједиле су књиге "Смрћу против смрти" (са Блажом Шћепановићем 1959), "Ватра и ништа" и "Порекло наде" 1960. те "Крв која светли" 1961.

Посљедње набројане године ће и умријети, а између смрти и ране младости, када је пресретао дјевојке представљајући се као Петрарка, иако је говорио да најљепше пјевају заблуде, услиједиће одрицање од тих истих заблуда.

"Миљковић је песник интелектуалац, уверен да је песма израз патетике ума, а не срца, да се она 'достиже умом' и да изражава 'стања ума', а не душевна расположења", записао је Деретић о пјеснику, који је у међувремену ушао у партију и раскинуо с истом, којег су пратиле кафанске туче и "забрањени" монолози под дејством алкохола, као и повремено презрење алкохола, те много тога што није контролисао умом, већ напротив. 

"Будан ја крадем оно што они сањају", рећи ће у времену када је прешао из Београда у Загреб, гдје ће и скончати.

"Сад моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме с њима помири. То је само она знала. А није знала да зна. Поред ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре", писао је Бранко о једној жени Петру Џаџићу из Загреба. Прије тога је рекао да ће "поезију сви писати" и повјеровао у "мисао будућих поетика", да "један несрећан човјек не може бити пјесник".

Из тога и знамо да Миљковић није прихватао ништа осим среће и живота.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website