Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Књижевност

Поезије има свуда, па и у затвору

ivanlalovickulturiste

Лаловић на другом НОФЕК-у

Крајем прошле године ишао сам са групом пјесника у најчувенији затвор у Србији. Затвореници су аплаузом испратили сваки дамар из наших строфа, каже пјесник Иван Лаловић

Пише: Милан Ракуљ / 30/01/2019


Иван Лаловић, пјесник из Београда, најновији је лауреат награде "Печат вароши сремскокарловачке", која ће му у најстаријој српској гимназији у Сремским Карловцима бити уручена у марту текуће године на "Пролећним Бранковим данима". Лаловић је награђен за књигу изабраних пјесама "Словенска фигура", а уз ову награђена је и књига изабраних пјесама Бошка Сувајџића. Исту награду за нове књиге поезије биће уручене пјесницима Јасни Миленовић и Саши Нишавићу.

Зашто се након дванаест поетских књига одлучио на избор из поезије, гдје су душа и поезија у времену ријалити програма и чему се чланови Удружења књижевника Србије надају под новим руководством, поводом престижне награде са амблемом Сремских Карловаца и Бранка Радичевића, Иван Лаловић је говорио за "Независне". Разговор, у дужој варијанти, преносимо и на Културишту.

Шта за Вас представља "Печат вароши сремскокарловачке"?

"Печат вароши сремскокарловачке" јесте награда установљена давне 1967. године. Додељује се за најостваренија песничка дела у протеклој издавачкој години. Први добитници су, између осталих,  Рајко Петров Ного и Радомир Мићуновић. Два песничка вука још стварају, још их читамо, рецитују их и најмлађе генерације заљубљеника у послове поезије. Верујем да им је награда "Печат вароши сремскокарловачке" дала онај полет стражиловског ветра, лирског и моћног, у песничка крила, а та крила не попуштају до данас. Стражиловског заноса нису били "поштеђени" ни Грујичић, Бећковић, Сладоје, Ранко Јововић... препознао их је Бранко (Радичевић), сигуран сам у то, и препоручио за награду тамо где треба. Подсетио бих и на добитнике, врле песнике, са ваше стране света: Стевана Тонтића, Ранка Прерадовића, Предрага Бјелошевића, Бранка Брђанина Бајовића, Бора Капетановића,  Мирка Вуковића, Драгану Крагуљ и низ других "прекодринских песника" који су препознати по свом аутентичном живљењу у поезији, на чије је стихове, такође, стављен драгоцени печат. И то је та клима, тај осмех у животодајном колу Бранковом, које се  радује, чистог срца и душе, без зависти и било какве закулисне таме. У том амбијенту сам добио ову, једну од најпрестижнијих, песничких награда у Србији и, како се то сад каже, региону, а за моја крила и те како потребну, због двоумљења и разних самопреиспитивања вредности властитог песничког домашаја.

Награђени сте за књигу изабраних пјесама "Словенска фигура", која је уз једну нову пјесму избор из Ваших дванаест књига поезије. Колико је зрелости потребно да се један пјесник одлучи на избор из сопствене поезије?

"Словенска фигура" је књига изабраних песама од прве "Скровиште" (1997) до "На шкрге" (2017), дакле пресек мог двадесетогодишњег рада песничког. Сматрао сам да је дошло време да направим један пресек, да у том пресеку предочим кључна места моје поетике, упутим на оно на шта су указивали тумачи моје поезије: Ђорђе Оцић, Ненад Грујичић, Јован Пејчић, Емсура Хамзић, Срба Игњатовић, Милутин Лујо Данојлић, Радомир Мићуновић, Чедомир Љубичић и други. Дакле, ваљало је да песник учини једну ретроспективу, да види где је, да види, коначно, шта је. Новом песмом у "Словенској фигури" чиним један искорак и већ следећа књига ће показати да је песник кренуо новим стазама песничког израза и мотива. Све сам свежији и млађи, што би рекао један песник.

Иван Лаловић, пјесник

Наслов једне Ваше књиге гласи "Душина ратишта". Гдје и с ким душа ратује данас?

"Душина ратишта" је књига настала из потребе да се неодложно одговори на насртаје лудила, бунила и неправди нашег века, века у многоме одљуђеног и обезбоженог. Певао сам и о "пријатељима" који нам просипајући бомбе отроваше и небо и земљу, и укус и мирис, и вертикалу и хоризонталу, тако да дементни улазимо, журно, у својеврсну духовну "Задругу", где се не зна ко кога спопада, и ко коме шта дугује. Као никада до тада, пропевала је у тој књизи и бол мог предачког Горњег Поља, исконска бол човечанства, па тако и бол мојих Лаловића, и живих и оних отишлих, сахрањених под једном плочом у Милочанима код Никшића. Све фино посредовано, каткад директно, бистро као река Сушица која протиче кроз Луку Лаловића - ту полазну тачку и снагу мог певања. Те песме су модерне, оригиналне, ововремене, а загрлиле тихо традицију и песму птица из тих гора. Ратишта су, ето, на све стране, а на нама је да се одбранимо како знамо и умемо и то душом и у име душе.

Ако је душа преживјела до данас, закључујемо, преживјела је и поезија?

Поезија је насушна потреба... свуда је има, свуда. Ишао сам крајем прошле године са групом песника у најчуванији затвор у Србији, који се налази у Падинској Скели, и имали књижевно поподне за најокорелије криминалце, осуђене на 20, 30 и 40 година затвора. Сваки стих су испратили, аплаузом и уздасима испратили сваки дамар из наших строфа. Дошао је ред и на њихову литерарну секцију. Могла се чути одлична поезија, интерпретирана на њихов, непоновљив начин. "Стражиловац" из "Бранковог кола", бард српског песништва, Ненад Грујичић оглашава се и овим стиховима: "...има ствари/ и појава/ о којима нико/ никад не пјева/ а оне су такође пјесме/ јер саме себе пјевају/ не чекајући мене/ и мени сличне./" Моја вољена жена, на пример, рече ми да се не бих никада оженио да нисам један прави стих изустио у право време и на правом месту. Горан Лабудовић Шарло је у поговору  мојих "Словенских фигура" описао ситуацију у аутобусу који је јездио Војводином у коме је лепа девојка рецитовала у телефон стихове једног песника наше генерације. Поезија је ту, песници су ту, они што воле песме су и те како ту, и мислим да ко жели, ко осећа, поезију и проналази. И само нек се поезија пише, није на одмет. Рече једном Матија Бећковић за једног не тако талентованог песника: "Боље да пише него да краде."

Неке од Ваших пјесама посвећене су Бранку Миљковићу, Брани Петровићу, Милошу Јанковићу... Можете ли нам открити који је то круг пјесника без чије поезије не можете и зашто?

Био сам сасвим млад песник, са својих 15-16 година када сам у београдским књижарама тражио књиге Ненада Грујичића, Ненадића, Боре Радовића,  песника које сте у питњу навели. И других наших и страних песника, дабоме,  који су се својом поезијом бунили против овешталих и стагнантних форми друштва, песника који траже нове форме и слободе уметничког израза. Имао сам од тих песника шта  да научим, усвојим, следио их у тој школи стиховања и мишљења, ослобађајући матерњи језик који је запевао на, један критичар је рекао, лаловићевски начин. Треба поменути, наравно, и песнике моје генерације Горана Лабудовића Шарла, Бранислава Зубовића, Дејана Богојевића, Енеса Халиловића, Николу Живановића, Мирјану Ковачевић, Ивана Деспотовића, пробуђеног Ивана Сокача, али и песнике  млађе генерације, који њиховим речеником речено "разбијају" талентом: Милана Ракуља, Горана Гаврића Гргу, Растка Лончара, Ирену Плаовић, Јану Алексић, Слађану (Браниславу) Бушић, млађахнога Милоша Пуђу. И набројане песнике и друге читам радо, и они читају моје песме и то су ти духовни сплетови без које поезија не може и неће моћи.

Члан сте Удружења књижевника Србије. Каква су Ваша очекивања од новог предсједника Милована Витезовића?

На недавно одржаној сједници Скупштине Удружења књижевника Србије био сам у изборној комисији и бројао гласове из гласачке кутије. Из прве руке вам преносим да није било члана УКС који није гласао за Милована Витезовића. На страну велико књижевно дело његово, сада. Чланови УКС су препознали у њему онај ауторитет који председник Удружења мора да има, а да би решавао и помогао да се реше проблеми статуса књижевника, статуса књиге, уметности, културе уопште. И нема сумње да ће председник Витезовић у руковођењу УКС уложити све своје личне капацитете и тако оправдати поверење књижевног братства. Не заборавимо да УКС има и своју управу, извршно тело, изабрани су добри људи, са енергијом. Нова функција заменика председника УКС поверена је великом прегаоцу, смелом оперативцу у тим пословима, песнику Милошу Јанковићу. Оптимиста сам и мислим да ће се сада решити и многи материјални проблеми УКС.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website