Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Позориште и филм

Позориште не обликује масе, али обликује појединце

dusanpetrovic01

Фото: В. Стојаковић

Ово позориште из године у годину напредује, што се не може рећи за многа позоришта у Србији, тамо има свега, каже редитељ Душан Петровић за Народно позориште Републике Српске, гдје тренутно ради на представи "Злочин и казна"

Пише: Милан Ракуљ / 27/01/2019


Душан Петровић, један од истакнутијих позоришних редитеља из Србије, ових дана борави у Бањалуци, интензивно радећи са ансамблом Народног позоришта Републике Српске (НП РС) на комаду "Злочин и казна" Фјодора Михајловича Достојевског.

Премијера представе је предвиђена за крај марта текуће године, а ансамбл, који броји чак 21 глумца, већином добро познаје редитеља.

"Свети Георгије убива аждаху" Душана Ковачевић или "Развојни пут Боре Шнајдера" Аце Поповића, неки су од комада савремених писаца који су успјешно играни на даскама НП РС претходних година. Овај пут, како истиче редитељ, коцке су се сложиле за изведбу класика руске књижевности 19. вијека. "Злочин и казна" биће укупно његова шеста режија у НП РС, а колико је ансамбл у Бањалуци напредовао од подалеке 1999. године, када је први пут радио са истим, због чега позориште опстаје кроз вијекове, те која је његова перспектива, Петровић је поводом рада на новој представи говорио за "Независне". Разговор преносимо и на Културишту.

Како сте се одлучили за овај класик Достојевског?

То је нешто што ја одавно желим да радим. Мислим да су дела Достојевског код већине озбиљних редитеља на неком личном списку жеља. То су теме које су непролазне, које су вечито актуелне на један узвишени, а не на дневнополитички начин. За таквог класика потребно је да се створе одређени услови и да постоји добра воља са обе стране, као што је у овом случају добра воља НП РС и мене. Ове године се навршава буквално 20 година сарадње. Ово је моја шеста режија у овом позоришту и чињеница да имамо тако добру сарадњу, да ја врло добро познајем овај ансамбл и да с њима јако добро кумуницирам, просто је природно довело до тога да радимо један јако захтеван и веома значајан комад.

Та захтјевност се огледа и у томе што је Достојевски зачетник психолошког романа. На који начин у овом комаду и иначе приказити унутрашња стања ликова на сцени кроз драматуршки и редитељски поступак?

Достојевски је одувек био изазов за позориште. Тражећи драматизацију за овај комад, наишао сам на седам-осам текстова, а на интернету сам видео да постоји бар још двадесет-тридесет. Дакле, Достојевски је од почетка био аутор кога су многи значајни писци адаптирали за позориште почевши од Камија, преко Анџеја Вајда, који је био и писац и радитељ итд. Много наших познатих редитеља такође је адаптирало Достојевског, не само "Злочин и казну", него и "Зле духе", "Браћу Карамазове" и друга дјела, јер има нешто у начину на који пише Достојевски. Ако обратите пажњу, роман "Злочин и казна" је три четвртине писан у дијалогу. За разлику од неких других писаца који обично пишу дескриптивно, Достојевски је у роману користио дијалошку форму јако много. Самим тим је ово, као и већина дела Достојевског, веома повољно за оно што јесте драмска структура. С тим што драмска структура подразумева неко сажимање, јер та количина текста би се евентуално могла изнети у серији, а позориште ипак мора да се бави сажимањем. Достојевског су играли јако много у целој Европи и у целом свету. Јако је пуно прерађиван за позориште и очигледно је то рађено и са доста успеха до сада.

Фото: В. Стојаковић

Поменули сте да двије деценије сарађујете са НП РС, а знамо да сте радили и у Београду, Нишу, Новом Саду... Незахвално је поредити, али које мјесто Бањалука заузима на мапи великих српских позоришта данас?

Чињеница је да је сваки ансамбл другачији. Ово је један ансамбл који је, по мом мишљењу, гледајући на цео простор који сте набројали, највише напредовао. Прије двадесет година то је био један сасвим другачији ансамбл. Тада су у моју прву представу коју сам радио овде били укључени студенти тек основане Академије у Бањалуци. Данас ти људи носе репертоар и ово позориште је заиста јако велики напредак остварило. По мом мишљењу, оно данас дефинитивно спада међу најзначајнија наша позоришта. Када кажем наша, мислим на неко наше говорно подручје. Велики квалитет је у питању и сама та чињеница да Бањалука има Академију много доприноси целој тој слици, и ја ту видим и додатног простора за напредовање. У крајњој линији, то можете да видите и сами, да у последње време многи бањалучки глумци гостују и у серијама и филмовима широм регије. Ово позориште из године у годину напредује, што се не може рећи за многа позоришта у Србији, тамо има свега.

Генерално гледано, слажете ли се да позориште нема велики утицај на друштво, али има на појединца, што је и тајна његовог опстанка?

Позоришна уметност је веома стара. Ако узмемо да је позориште оно што је Брук рекао, "неко нешто ради, а неко га посматра", то постоји од праискона у рудименталном облику. А позориште у институционалном смислу постоји више од две и по хиљаде година. У тих две и по хиљаде година много пута је предвиђано да ће позориште нестати, па је оно ипак опстајало, настављало, а и даље постоји. Утицај који позориште има на онога ко дође да гледа представу је ту апсолутно кључан. У данашње време, тај утицај је много већи него утицај на појединца који гледа филм, иако је филм масовнија ствар. Филм може више људи да погледа него позоришну представу и у неком социјолошком смислу филм покрива шире масе, али мислим да је доживљај гледаоца у позоришној сали, када је пред њим неко ко је жив човек који изговара неке речи и осећања, да је тај утисак много снажнији и да стога права позоришна публика то зна и да она остаје верна позоришту. Оно што мене радује јесте да се много младих људи појављује, долази и постаје позоришна публика. Тај тренд не видим само овде, него у свим нашим позориштима. Уосталом, ја сам и професор на академији и имам тај део приче. Мени сваке године долазе нова деца на пријемни испит и на неки начин верују да се кроз позориште може нешто урадити. Не може можда са масама, него са појединцима.

Чини ми се да по оном што видите као професор на академији не сумњате у квалитет будућег позоришног кадра. Ипак, шта је са финансијама намијењеним позоришту?

Што се тиче финансија, памтим боља времена. Памтим времена када су позоришта имала и много већу продукцију и када су појединачне представе коштале много више и биле много боље опремљене него данас. Међутим, позориште, опет понављам, и кроз данашњу финансијску кризу, доказује своју виталност и показује то да опстаје и да у недостатку средстава се прибегава нечем другом, а то је машта и глумачка игра. Позориште јесте уметност која може да се ствара практично и без динара, али нека нас не чују ови горе.


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website