Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Књижевност

Преминуо Драшко Ређеп: Пером мjерио епоху

draskoredjep1

Фото: Вечерње новости

Преминуо Драшко Ређеп, ненадмашни есејиста, критичар и један од последњих српских енциклопедиста. Човјек ренесансних знања и нерва да препозна оно што је вриједно

Пише: Драган Богутовић / 30/01/2019


Вероватно је "трајати" једини глагол који најпримереније належе на шездесетак и кусур година мог критичарског и есејистичког рукописа. Боље речено, обраћање другима. Иза мене је више од 40 објављених књига, али морам да кажем: нисам ја ништа посебно вредан, него су други лењи.

Овако је, у свом препознатљивом стилу, говорио др Драшко Ређеп.

Вечити радозналац, невероватно широких интересовања, сјајан есејиста и критичар, један од последњих српских енциклопедиста, преминуо је јуче (29. јануар) пре подне у новосадској болници, после краће болести, у 84. години.

Рођен 3. децембра 1935. у Осијеку, гимназију је завршио у Руми, а на Филозофском факултету у Новом Саду био студент прве генерације.

Ту је постао и доктор књижевних наука и предавач.

Од 1972. до 1985. био је директор тада веома угледне и плодне куће "Неопланта филм". Последњих неколико година бдео је над књигама КОВ после одласка првог човека те куће и његовог драгог пријатеља Петра Крдуа.

Даровито, разбокорено перо опробао је још као матурант, у "Гласу средњошколца" 1953, а књижевну критику почео је редовно да пише од 1958. у Матици српској.

Запажен по надарености и вредноћи, ушао је као најмлађи међу угледнике ове културне институције, а поверено му је и уредништво Матичине "Прве књиге". Био је председник Културно-просветне заједнице Новог Сада и Змајевих дечијих игара и секретар Секције за Војводину УКС, која је прерасла у Друштво књижевника.

Уређивао је часописе "Поља", "Савременост" и Relations, а у издавачкој кући "Прометеј" формирана је едиција са његовим именом "Драшко и пријатељи".

Са подједнаком страшћу пратио је и ликовну уметност и отворио више од 110 изложби познатих аутора за које је припремао и ауторске текстове.

Међу његовим објављеним књигама највише је оних посвећених Војводини и њеној престоници, о чему је за наш лист (Вечерње нвости) једном приликом рекао и ово: "Једини сан који ми је до бола, до среће, остварен јесте да сам живео и живим у Новом Саду".

Његов и дом његове супруге Јелке, омиљене универзитетске професорке и историчарке књижевности, без које је остао пре четири године, постао је култно место књижевности и уметности.

У кући у Ћирпановој 49 у госте су им, ради увек занимљивих разговора, долазили Иво Андрић, Бранко Ћопић, Душан Матић, Милош Црњански, Данило Киш, Десанка Максимовић, Милан Коњовић, Саша Петровић, Мика Антић... Изузетно елоквентан и комуникативан, водио је "Лектиру" на ТВ Београд шездесетих, када је направио и антологијске разговоре са Црњанским и Матићем. Као човек широког знања и нерва да препозна оно што је вредно и ново, годинама је био члан најразличитијих књижевних и филмских жирија. Неуморни козер магнетског шарма и јединственог смисла за хумор, око себе је стално окупљао младе и даровите људе, који су уживали у његовим анегдотама о славним писцима. Пуне три деценије био је и у жирију за награду "Меша Селимовић", до које је посебно држао.

Иза себе је оставио ћерку Мирну Ђурић, лекарку специјалисту, и двојицу унука близанаца.

- Иако сам пре десетак година написао "Тезе о Драшку", ни данас немам ништа ново да додам. Тамо је стајало да нам је он (сада додајем - био) последња веза са класицима: Црњанским, Крлежом, Коњовићем, Сашом Петровићем, Матићем, Ћириловим... - каже Мирко Демић.

Мика Антић са брачним паром Ређеп

- У времену када епистоле и писаће машине неповратно нестају, он их је бесомучно користио, истим начином и тоном, заводљиво и господски, као што их је некад писао поменутим класицима. Јединствен по много чему у овој нашој паланци, остао је до краја заинтересован за нове људе и идеје. Својим хедонистичким духом и смелим бутадама био је камен бачен у ову нашу жабокречину. Велики губитак за нашу културу, као и за нас који смо га познавали.

Сумирајући своје стваралачке деценије, у разговору за "Новости", Ређеп је истакао:

- У младости сам имао три тиха правила: попити пиће, не треба претеривати, мало је мене понекад жао. Али то су били давни, рани јади. Остаће, срећно поживеле, бар три моје синтагме: српски север, вертикална генерација и ћирилица као говор који промишљамо, сањамо, препознајемо. Мало ли је? Морам да поменем и мој омиљени цитат, чији је аутор Миро Главуртић: "Осипате се Ваша Висости".

А у једној анкети навео је реченицу коју би волео да чује у говору над својим гробом: "Непредвидљивост му је била константа, а радозналост махнита".

Поводом смрти књижевника и књижевног критичара Драшка Ређепа телеграм саучешћа породици упутио је и председник Покрајинске владе Игор Мировић.

Комеморација поводом смрти Драшка Ређепа одржаће се 31. јануара у 13 часова у Српском народном позоришту у Новом Саду.

Место и датум сахране биће накнадно саопштени.

Међу најзначајнијим Ређеповим делима су "Равница", "Нови Сад град на реци", "Есејисти и критичари", "Војводина стара", "Сунчаном страном Војводине", "Као путовање", "С обе стране реке", "Конкретни читалац", "Живот или понашање", "Страх и неизвесност"...

Објавио је и изузетне једнообразне антологије посвећене Антићу, Матићу, Црњанском, Исидори, Вељку, Чиплићу, Ћопићу, као и низ других антологија. Добио је прегршт награда: Бранкова награда, Октобарска награда Новог Сада, "Милан Богдановић", "Стражилово", Награда Змајевих дечијих игара.

Милисав Савић: Величанствена стара гарда

Као последњи представник величанствене старе гарде критичара, све што је било вредно у српској и југословенској књижевности у другој половини 20. века, пропратио је лепршавим записима и заводљивим тумачењима. Иако велики путник, енциклопедијског знања и изразито европског духа, увек се враћао својој Војводини, о којој је написао прегршт непроцењивих реченица.

Александар Гаталица: Увек је био младог духа

Тешко ме је погодила вест о одласку Драшка Ређепа и без обзира на то што је реч о осамдесетчетворогодишњаку, веома изненадила. Напросто, Драшко је био толико младог духа да се увек чинило да о овоме уопште не би требало размишљати. Био је то човек који је проживео целу једну епоху и познавао мноштво значајних личности, а са њим је отишло и његово сећање, и све те информације које нам је могао пренети о многим великим људима које је познавао или са њима пријатељевао. Мислим притом и на Андрића и Црњанског, али пре свага на Душана Матића. Волео је своју Јелку, и сада јој се придружио.

Михаило Ђоковић Тикало: Човек великог знања

Толико сам потресен да не знам шта да вам кажем. Увек сам говорио да је Драшко, што се знања тиче, као темпирана бомба, да је много велики и значајан и да свака његова реч оставља велики траг.

Плашим се да ћемо тешко срести човека таквог знања и са таквом снагом ума какав је био Драшко.

Извор: Вечерње новости

Оригинални текст можете прочитати овдје


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website