Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Став

Роберто Болањо - Књижевност и свијет

stevograbovac

Стево Грабовац

Треба ли уопште знати шта се дешава „тамо напољу“ или живјети по увјерењу (с којим су многи отишли у смрт) – „неће мене“?

Пише: Стево Грабовац / 04/02/2019


Током недавних, нимало лијепих догађаја у Бањој Луци, у руке су ми допале књиге Роберта Болања, што сматрам извјесним прстом судбине.

Двије од њих, „Амајлија“ и „2666“, а нарочито ова потоња доказале су ми, по ко зна који пут колика је „култура заборава“ у човјечанству и колика је тежина опште амнезије која притиска људски род.

Прва књига „Амајлија“ обрађује покољ на тргу Тлателолко у Мексико Ситију 1968, а друга говори о масовним убиствима жена у граду Сиудад Хуарез у периоду 1993 – 1997.

Да се није дешавало то што се дешавало, вјероватно бих се запитао каква је сврха оваквих књига и чему оне уопште служе, али под притиском свакодневице схватао сам да једино књижевност још може донекле да са својих маргина проговори о судбини обичног малог човјека који је у свијету одувијек био сведен на ниво броја без икаквог значаја.

Одлично је питање треба ли уопште читати овакве књиге?

Треба ли уопште знати шта се дешава „тамо напољу“ или живјети по увјерењу (с којим су многи отишли у смрт) – „неће мене“? Јер, ако читате овакве књиге схватићете ону истинитост о цикличном понављању историје у којој исти тај безначајни људски број буде пребрисан, просто и врло једноставно као што и ви сада можете да избришете нешто – ето, запишите један број и прекрижите га – то је то, један живот мање.

Једина разлика између тог броја и тог живота је у томе што је то живот саздан од снова, жеља, радости, туге, боли, амбиција, љубави, среће... баш као и ваш, а по чему се нечији живот вреднује више од другог.

Кад читате ове књиге схватите да је „стварност курва обољела од сиде“ како каже Болањо, да је правда офуцана стара проститутка којој се обратите само у крајњој нужди, али која више никог не може да задовољи. Јер правда је скројена по мјери својих твораца као и сваки систем који је било кад направљен, без обзира да ли се ради о националсоцијализму или овом сад банкарско – капиталистичком робовском режиму.

Сасвим је свеједно, ако се неки точкић тог уврнутог механизма одвоји, разлике између фашизма и демократије престају да постоје. Уколико сумњате у то живите у заблуди „неће мене“, ни у једној другој, јер ово је она од најгорих, у којој сте строгог увјерења да морате бранити ставове у које суштински ни сами не вјерујете. И спремни сте прихватити сваку лаж која излази из уста моћника, јер тим подгријавате своју слутњу да сте тако сигурни, безбиједни у својој малој зони комфора (по нашки речено – „добро је, само нек се не пуца“) или кад већ говоримо о томе „оног ког је змија ујела и гуштера се боји“, ми који смо сатрвени свим прошлим ратовима одлично смо научили гурати главу у пијесак.

Ријеч већ одавно нема значаја, тако да сви они „луди улични проповједници“ који данас урлају са интернет – портала досежу једва до ситне групице оних чије климање главом у знак одобравања траје само дотле док не добију визу и могућност да збришу одавде – у канџе неког другог корумпираног система који ће да им настави исисавати душу, вјерујући да су тако продужили оно „неће мене“ стање и у том ће им живот проћи или ће га изгубити у истом том незнању и увјерењу.

Која је, дакле, разлика између Мексико Ситија и Бање Луке? Између Латинске Америке и Републике Српске или (да будем до краја политички коректан, ма како ово гордо звучало) – Босне и Херцеговине?

Једина је у броју становника, што и полуписмен зна и квадратним километрима простора, тако да је Република Српска тек једно предграђе Мексико Ситија, али суштинске разлике нема. И тамо и овдје људи су гоњени сновима о бољем животу кренули у неки обећани свијет с идејом о „америчком“ или „европском“ сну, том сну који нам каже како сви можемо успјети, бити богати, лијепи, са скупим аутомобилом и великом кућом иза које је огроман базен (неки ће рећи „желим само нормално да живим, о каквим базенима побогу причаш“) до нивоа спуштања критеријума „дај само да преживим“, а преживљавање никад није било живот.

На жалост, књижевност никад није била одговор. И оно што желим да вам кажем јесте – не, не треба читати овакве књиге!

Радије себи купите  self help life couching приручнике, има их по свим књижарама и антиквитетима, истина, скупљи су од других књига (али знање се не добија џабе), створите тај свој сан и слиједите га вјерујући да никад више неће постојати Тлателолко, да се никад ником неће десити Сиудад Хуарез или Босна деведесет друге и вјерујући тако заборавите да су икад постојали или да постоје у некој другој „несавршеној“ димензији далеко од ваших снова и ваших живота, заборављајући да „живот треба живјети“ јер тако је боље, заборављајући да је сурово прекратак и да нам је дарован као прилика да нешто исправимо и направимо, а не да ходамо с главом у пијеску (ако је тако уопште могуће ходати) и оставимо „лудим интелектуалцима“ да расправљају о књигама вјерујући да се једном из свијета хепи телевизија, фарме и ријалитија можемо избавити са осмијехом на лицу, мада сумњам да ће ако се икад деси, тај осмијех бити лишен горчине.

 

Извор: frontal.ba


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website