Почетна Најновије Став Књижевност Музика Визуелна умјетност Позориште и филм Репортаже

Музика

Властимир Павловић Царевац, романтик народне музике

carevacromantiknarodnemuzike

Увек је било право уживање слушати га. Разигра срце колом, растужи га тужном песмом, каже у сјећању на Царевца Душан Плавша

Пише: Душан Плавша / 10/01/2019


Властимир Павловић Царевац, легендарни музичар, диригент и композитор многих непролазних мелодија од којих је најпознатија "Свилен конац" преминуо је на данашњи дан (10. јануар) прије 54 године. Тим поводом преносимо сјећање Душана Плавше, музиколога, музичког критичара и једног од музичких уредника из времена из времена када је Царевац снимао на Радио Београду.

Царевац је био појам и мит док је био жив, док је са његове виолине струјао животни дах народне музике.

Да ли је он бард или рапсод свога народа? И јесте и није.

Стари бардови и рапсоди су деловали под другим социјалним условима од Царевца.

Они су живели непосредно у народу који је стварао лирске и епске песме, сами су те игре и песме обликовали, додавали или одузимали по нешто што је безимени творац остваривао у једном изузетно хомогенизованом социјалном амбијенту.

Све се ту кретало центрипетално, у смеру социјалне групе и за њу.

Царевац живи у доба масовних медија, радија, телевизије, производње грамофонских плоча.

У социјалном смислу то је доба центрипеталних кретања.

Народна музика, она са тла, узима се и преобликује за потребе и према укусу градских конзумената.

Њихови афинитети су све различитији, нема конвергенције укуса, већ напротив, дивергенције. У таквим условима бити, "народни уметник" (назив који су му спонтано дали његови многобројни, њему самом у већини случајева непознати љубитељи) није исто што и бити први певач или свирач у селу. То већ у извесном степену захтева артизам, знање заната, професионализам.

Да ли такав тип "народног уметника" какав је био Царевац мора бити "човек из народа". Не, али мора бити талентован да осети биће, душу народне уметности.

Недавно смо на телевизији имали прилике да видимо и чујемо Јехуди Мењухина уз индијског виртуоза Рави Шанкара.

Европљанин Мењухин успео је да до сржи продре у дух и музичкој култури Европе сасвим несродне индијске музике. Уз једног мађарског Циганина примаша, свирао је он једном другом приликом мађарску музику са мање успеха, али ипак веома добро. Да се заинтересовао за наш музичко-фолклорни идиом, вероватно би се са успехом такмичио са неким нашим свирачем кола.

Царевац је ипак био "човек из народа", па је пут ка циљу којем је целог живота стремио био краћи, дирктнији. Но он се, у улози коју је конкретно играо као први човек народне музике код нас после рата, морао и на известан начин дистанцирати од сирове народне музике.

Љубитељ народне музике из града и малих вароши (у село одмах после рата нису били продрли радио-апарати, а када су освојили село и сељак се изменио, па се по естетским захтевима приближио љубитељу народне музике из града) захтевао је пунији звук народног оркестра са инструментима који нису изворни народни, али који су годили његовом слуху.

Царевац је био предодређен да, уз помоћ низа добрих музичара у свом оркестру и у редакцији народне музике Радио-Београда, изврши примарну уметничку стилизацију народних песама и игара.

Пошто сам радио у Музичкој редакцији Радио-Београда од 1947. до 1955, имао сам прилику да много пута посматрам како Царевац вежба са својим оркестром. Био је изузетно сензибилан музичар.

Његова звучна виолина добијала је боју људског гласа у распеваним лирским песмама, а прсти су му се виртуозно преплитали у брзим и темпераментним колима. Био је природно први свирач у свом оркестру, наметнути ауторитет, жива енциклопедија народне музике.

Али више од тога: био је интилигентан музичар, школован, сигурног укуса, човек који је познавао изнутра народну музику и њено особено поетско биће.

Увек је било право уживање слушати га. Разигра срце колом, растужи га тужном песмом.

Он се музици предавао целим бићем. И тада, док је свирао, или пратио певача, он је постајао рапсод.

Предводио је своје одушевљење и увек при свирању насмејане музичаре. Био је то један од последњих великих романтика народне музике.

Морам рећи да ме је увек по нечему подсећао на Јосипа Славенског.

Иста по цртама маркантна глава, разбарушена коса попут гриве. Понашање и једног и другог уметника је било потпуно спонтано, народско.

Тек када се боље упознаш и са једним и са другим, видиш колико они много тога знају о уметности и колико су сигурни у себе као музичари а да то никада не показују. И један и други били су по квалификацијама интелектуалци, али то као да су обојица крили.

Хтели су да остану крв и месо свога сеоског народа, чијим су се духовним соковима обилно хранили целог живота.

Царевац је био велики противник "кафанског стила" певања и свирања народне музике, оног неукусног мелизматирања сваког тона у мелодији, експлоатације грленог и назалног певања, форсирања динамике где јој је место и где није.

Да је сарађивао са телевизијом, он би певаче и свираче народне музике "чистио" од примитивног гестикулисања, од гримаса лицем срачунатим да се кафански гости гану у срце и одреше кесу. Али он није тежио ни да народној музици одузме врелину крви и топлину меса живог бића.

Рече ми једном: "Кад свирам виолину као да грлим девојку!"

То је онај племенито-еротски однос свирача према инструменту о којем је велики пијаниста и композитор Сергеј Рахмањинов рекао на сличан начин: "Моји су прсти љубавници клавира".

Зато Царевчеву уметност треба ценити као и сваку велику уметност, јер она има сва њена битна обележја; дата је човеку од човека са однегованим естетским сензибилитетом те га чини бољим, племенитијим, узвишенијим, поетичнијим.

Штета је што они који су некада снимали звук Царевчеве виолине нису са више пажње и бриге сачували већи број његових снимака и његовог оркестра да би се на њима училе генерације свирању и певању народне музике у чистом, непатвореном облику.

 

Извор: Ризница српска


Ваше име:


Ваш коментар:


О нама

Copyright © 2018-2019 - imaginarium.website